Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Srpska visoka kasta nastala je na razvalinama turbo folka. Bogatstvo stečeno velikom pljačkom nije moguće razumeti izvan vladajućeg neukusa, u kome su Ceca i Lukas ikone nastale u tragičnoj vrednosnoj tranziciji. Sve što ima da se potroši, rasipa se i na raskošni treš, neukus drži u mengelama sve one koji oblikuju ukuse. Uspon njihovih zvezda na muljevito dno nije bio moguć bez smrti svega što vredi.
No, ovaj tekst nije posvećen bilo čemu što izlazi iz vokalnih organa ovde navedenih izvora naprednjačke masovne ozarenosti. Iako Lukas sa svojim tvorcima zauzima sve čega se dohvati – onaj izgubljeni prostor između nekadašnje književnosti i muzike – a Ceca svoj estradni presto ostavlja u nasleđe svojoj znamenitoj deci.
Ono što postoji u naprednjačkoj istoriji neizbežnog – uživanje, zanos, trans, vlast, inaćenje, zbir svih mahnitih želja, žal, čežnja i dert, nalazi se samo u jednom refrenu pesme Mitra Mirića: ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine! To je akumulacija svega što oni žele da budu zauvek.
U beskrajnom kakofoničnom nadmetanju, u oštroj konkurenciji tvoraca svega što je deo istorije bircuza krajputaša, teško je zateći gluplje stihove za čijim je smislom uzaludno tragati. Ali ništa nije moglo da spreči dugi paćenički život te tvorbe, koja je rasla zajedno sa nesrećama.
„Zakuni se moja zvezdo sreće / da nas niko rastaviti neće.“
Sve što je ovde napravljeno na brzinu, posvećeno je ljubavi i smrti. Trivijalno rimovanje sa zvezdom sreće i negacijom sile koja razdvaja nesrećne, ali ih razdvojiti ne može. Ništa strašno, ništa posebno. Nema zanosa u prva dva stiha. Nema toga ni kasnije. Nema strasti u takvoj ljubavi, zvezde su suviše daleki ciljevi. Ali, ključ postojanja usred pakla je u refrenu: „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine / mogu samo da nas mrze, oni što nas ne vole.“
U doba kad je sve ovo nastalo, a Mitar Mirić iz dna peta izvijao svoj krešendo o snazi sudbine, valjda naspram ljubavi i svega ostalog, niko se ne bi kladio na dugi život takvog vokalnog svetogrđa. Ratovi su iz Mirićeve izvedbe brisali svaku ljubav, a ostala je samo sudbina kao sila iznad svih sila, a čak ni ona se ne igra sa nama. Pesma je postala pijana odbrana od svake pameti, prkos svemu što se ne razume. Jezički besmisleni refren ignorisan je u svom sadržaju, sa naglaskom na „ne može nam niko ništa“. Čak i kad je bilo ko mogao da nam radi, pa je i radio šta je želeo. Pesma je postala neuništiva iako mrtvorođena, sa svojom neugasivom i neželjenom ironijom, i budalastom poentom na samom kraju refrena: „mogu samo da nas mrze, oni što nas ne vole!“
Ne mora svako od onih koji ne voli da mrzi, ali ovde se poziv na mržnju upućuje besmrtnim inaćenjem: ako nas već ne volite, izvolite, mržnja je dostupna. Čak je želimo, bez mržnje nam nije lako, ne znamo kako se to podnosi, samo sa njom jesmo to što smo.
Možda je samo za kratko pesma Mitra Mirića, inače skoro nedužnog u ovoj stvari, postala svadbarska. Zvezda sreće je bila u beloj haljini, život se vraćao a sudbina takva kakva je nepouzdana i slabo naklonjena onima koji joj se inate. Možda i ne postoji osim u oblastima koje nismo dosegli, ali nemoćna je pred našom nemoći.
Sve je to kratko trajalo, kad je ispalo da u toj pesmi nema nimalo supstance zbog koje je nastala: ljubavi. Ljubav je mogla da se nađe u tragovima i česticama, ali je isparila pred novim dobom koje je u sebi sadržalo poletni život svakog zla. Pa i najvećeg, ako se to uopšte moglo izmeriti, iako najveće možda tek dolazi.
Sa svojim frenetičnim falsetom, Mitar Mirić je postao življi nego ikad. Njegov pev o sudbini izrastao je u pobednički politički poklič, u njemu se mržnja delila bez šparanja, a inat je pokazivan kao plakat endemske superiornosti. Niko nam nije dorastao, ko ste vi uopšte, bilo ko od vas? Šta nam možete kad nam ne može niko ništa. Ni sudbina, šta je uopšte to. Ona ne postoji izvan nas, mi smo je izabrali kao protivnika.
Gledali smo Mileta Dodika kako falšira na svakom visokom tonu, boreći se oznojen sa sobom, rečima i porukom pesme-himne, uz pretnju žalopojku koju uvek valja zaurlati: ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine.
Sudbina je možda htela nešto drugo, neke druge ljude, ali Mile i njegovi to ne daju, nema sudbina šta da traži pored njih, moja zvezdo sreće.
Na nekim internim koncertima lakih pijanih nota, dvorski klovn Dačić redovno bi odfalširao sada već klasični song o tome kako njima tamo ne može niko i ništa. Pa i sudbina koja izbegava takve ponore. I Palma je, kad su ga uhvatili u nedoličnom erotskom krivolovu i rimskim bahanalijama usred Jagodine, otpevao u prvom licu jednine: ne može mi niko ništa!
Palma je bio u pravu, to je i njegova himna, pesma inata, opstanka uprkos svemu, podsmeh moralu i onome što je Jagodince i ostale činilo ljudima.
Na pijanim žurkama naprednjaka, peva se iz sveg glasa, neobuzdano, prkosno i izazovno to isto: da njima ne može niko ništa, nikada niotkuda. Nema čak ni sudbine, ona je u njihovim rukama, tamo je i stvorena.
Vlasnik svega što je mržnja, njihov je bog.
