Piše: Svetislav Basara
Kad god čujete neko „tras“, znajte da je to notorni Dačić negde nešto lupio. Kao što je Platon - sa kojim Dačića povezuje tako mnogo stvari - imao egzoteričnu i ezoteričnu filozofiju, tako Dačić ima egzoterična i ezoterična lupanja. Unutar stranke, dakle ezoterično, Dačić lupa rukom u astal, izvan stranke, u javnosti, tj. egzoterično, lupa ko „maksim“ po diviziji.
Tako je nedavno lupio da je SPS „najstariji politički brend u Srbiji“. Kako ćemo videti, to i nije toliko lupljeno koliko se - ukoliko luping dođe do Visokih Ušiju - može Dačiću olupati o glavu. Onaj ko je brži, jači i bolji, mora biti i najstariji, kužite, stari moji.
Formalno posmatrano, Narodna radikalna stranka - čije svetle tradicije baštini SNS - jeste najstariji (preživeli) politički brend u Srbiji; Socijaldemokratska stranka - koja nipošto ne bi želela da je SPS baštini - osnovana je tek 1903. Ali ako Dačić misli da je SPS najstariji brend levice, opet se zajebao u računu, jer je Narodna radikalna stranka osnovana kao stranka levice.
NRS se, bar u početku - pisalo je to i u njenom programu - borila za „socijalističko društvo, skupštinsku kontrolu nad budžetom“ i ostale trice i kučine, vrlo brzo se, međutim, ako se tako može reči „šešeljizovala“ i to u meri do koje se Šešelj nikada nije vinuo, a verovatno se ne bi vinuo ni da se uspentrao na vlast. Toliko je NRS temeljno sjebala Srbiju, da je kakvu-takvu kontrolu štete danas u stanju obaviti samo modernizovana baštinica NRS - SNS.
Sve ostale političke partije (i ideje) u Srbiji su naprosto izumrle, ali ih nije, kako se u Krugovima Dvojke smatra, ugušio Vučić, nego su - na podobije Dinosaurusa - nestale u darvinističkom procesu prirodne selekcije.
Komedijantni slučaj je namestio tako da su ideje levice - dibidus skrajnute za vakta kneževina i kraljevina - sticajem ratnih okolnosti pobedile „više nego ubedljivije“ nego što sada pobeđuje SNS, ali onoga momenta kad je komunizam prdnuo u čabar, na ruševinama SKS - osnovana stranka (šatro) levice, SPS, nije preuzela ideje Svetozara Markovića ili - daleko bilo - Dimitrija Tucovića (kamo sreće da jeste) nego ideje Radikalne stranke iz njenog najsubverzivnijeg perioda.
Marković i Tucović, koji su daleko videli - i imali jasnu predstavu o mogućnostima i ograničenjima Srbije - bili su žestoki kritičari trabunjanja o restauraciji Dušanovog carstva i projekta Velike Srbije i neprestano su upozoravali da će velikodržavni avanturizam završiti u teškom pičvajzu.
Kao što je (za sada) poslednji put i završio 1999, bombardovanjem i secesijom Kosova. Srbiji se nakon pičvajza posrećilo da se na vlast ponovo uspentraju stranke levice (plus, ali je vrlo brzo Ðinđić stradao od prijateljske vatre, kao uostalom i Tucović 1914. Šta je onda bilo? DS sa JexS na čelu je - nadajući se da to može građanizovati - preuzeo radikalske ideje i tako guzeljao do 2012. Malo pre toga je Vučić preuzeo ideje DS. Ostalo je čiča-miča i gotova priča.
