Piše: Svetislav Basara
Ni dana bez srpskih podela. Šta dana? Ni jutra. Ni zore! Tako je u zoru 23. avgusta, oko četiri sata AM, glumac i reditelj Dragan Bjelogrlić u rakijašnici hotela „Ambasador“ fizički nasrnuo na reditelja Gagu Antonijevića. Naravno da novindžije serbske nisu propustile da istaknu - „u vidno alkoholisanom i drogiranom stanju“. Viđi vraga! A koji bi qwrz radili u kafani, u četiri sata AM, u nealkoholisanom i nedrogiranom stanju. Nebitno. Alkoholisanost u ovoj stvari nije ni otežavajuća ni olakšavajuća okolnost.
Vest o „nemilom događaju“ do mene je stigla preko mog prozora u svet, Vibera, sabajle, oko 8.15 AM, još pre nego što sam u potrazi za temom za kolumnu i zaronio u bespuća naše internetske zbiljnosti da se obavestim šta sanjamo, a šta nam se događa.
Uz vest je bio priložen i video-link. Ako - što bi rekli Kinezi - jedna slika govori koliko 10.000 reči, video je rekao mnogo više. Bjela je vaistinu prišao Gagi i stao da ga udara „štocem“. (Neka vam Kecmanović prevede šta to znači.) Šta je prethodilo incidentu, ostalo je nepoznato, ali ono što je prethodilo nije tema naše današnje kolumne. Naša tema je - ono što je potom usledilo, dakle, famozne srpske podele.
Po svim pitanjima i u svim stvarima ionako „podeljena“ srpska javnost dodatno se podelila na tabor davača podrške Bjeli i tabor davača podrške Gagi - mada se linija podele podudarila sa podelom na vlast i opoziciju - dočim je moja neznatnost opet došla u opasnu blizinu napasti da umisli da je vidovita jer joj se u magnovenju „javilo“ da će jedan deo bjelaša - nazovimo ih tako - napisati „ruka ti se pozlatila“, dočim će većina gagista (njih nazovimo tako) reći da je to u stvari bio „napad na Daru iz Jasenovca“, a da će iza svega toga da „stoje Šolak i Đilas“.
Kao i mnogo prethodnih puta, ubrzo sam shvatio - i time spasao dušu svoju - da je moja vidovitost samo lažni mit i da je sve to posledica jedne onespokojavajuće predvidivosti, psihološkog determinizma, masovnog refleksa, vrlo sličnog Pavlovljevom, koji ovu čemernu zemlju pritiska kao olovna ploča i polako, ali sigurno je pretvara u rijaliti zadrugu.
Možda se sad pitate šta ja mislim o niškom pičvajzu. U dlaku isto što i idol moje mladosti Kit Ričards - shit happens, no big deal. Što mi telefonom reče jedan moj drug - čije ime prećutkujem iz razloga njegove bezbednosti - u stara dobra vremena u užičkoj „Gradskoj kafani“ pičvajze poput niškog je ili u korenu sasecao ili u fazi ekspres lonca zaustavljao šef sale, legendarni Rade Ustaša, koga ne treba brkati sa drugom legendom užičkog kelneraja, Radetom Klejem.
I vaistinu, prespektiva zemlje, u kojoj obična kafanska tuča - a ovo u Nišu je, bez obzira na opštepoznatost, političke preferencije i društveni značaj učesnika, obična kafanska tuča i ništa drugo - postane ne tema dana nego nedelje (možda i meseca), koja se politizuje do usijanja i koja dodatno poveća nivo prostakluka i primitivizma, sve je samo ne svetla.
