Ljubomir Živkov, kolumna za portal Istinomer
Srpski svet, svega par meseci nakon što ga je ministar policije pustio u svečani planetarni i istorijski opticaj, počinje da pupi i cveta tamo gde mu klima najvećma pogoduje, a to su oblasti s obe strane Drine, Srbija i Republika Srpska donose zajednički zakon o jeziku i o pismu, naš vodeći lingvista Vučić predao je načertanije o vaskrsu kirilice najslavnijem tamošnjem i ovdašnjem jezikoslovcu Dodiku; potonji prema mojoj evidenciji živi više u Srbiji nego tamo gde je državni velikodostojnik, ali ono što priliči Dodiku, dvojni boravak u dvema državama, ne pristoji se i neće biti dopušteno latinici, koja nema ništa protiv da bude i hrvatska, i anglosaksonska i šta ti ja znam čija, a ne usteže se da bude istovremeno i naša, kao da mi nemamo svoju ćirilicu, to pastorče jugoslovenske i srpske istorije, koje je, eto, pod blagoslovenim svevlašćem Aleksandra Vučića dočekalo umalo ne rekoh svojih pet minuta, dočekalo je svojih barem pet vekova. Neće latinica moći sutra da iščezne sa svih etiketa, sa svih firmi nad radnjama, ali oni koji je budu revnosno i hitro zamenili ćirilicom plaćaće manji porez, nego na primer novine i knjige koje će zahvaljući lošoj inerciji, ili čak možda i inatu, još izlaziti na latinici koja bi morala svakome Srbinu biti odvratna, a nadam se da nije tako dalek dan (vek) kad će mu u Srpskom svetu biti još samo čašica bandoglavaca koji će pamtiti omražena latinična slova. Potonja će dakako opstati u jezicima koji, sirotani, nemaju ćirilicu, ali latinica će morati da živi bez srpskih reči, biće blagonajurena iz srpske književnosti, pa će ćirilica nakon tolikog stradanja i izbeglištva, koje je u socijalizmu i nakon Petog oktobra doživelo svoj naopaki vrhunac, ponovo biti u svojoj rodnoj kući, koja ima i ono što se u Vojvodini zove iksni, a to je Republika Srpska.
Na trenutak mi je bilo žao što se naš vlasnik i pismodavac nije opredelio za glagoljicu, koja je živopisnija od ćirilice, a na njoj su pisali i čitali naši baš staari, stariji od ovih koji su dobili i savladali ćirilicu, ali što bi rekla naša braća u ćirilici, Rusi, emu vidnee, predsednik vidi bolje i dalje, brže i jače nego mi, pa vozradujmo se novom zakonopravilu, koje će doneti novu diskriminaciju, oni koje se budu sporije ili teže otarasili ćirilice okajaće svoje nerodoljublje i svoju sporost plaćajući porez veći nego njihova konkurencija koja je ćirilicu ljubila i pre nego što se predsednik latio da jednom za svagda uredi i ovu oblast.
Dočuo sam, jer nerado čitam žitija naših velikana i velikaša (još ima onoliko latiničnih žitija i hagiografija, i mogao bih natrapati ne neku), pa ipak, čuo sam kako Vulin, pored čijeg će imena u crkvenom kalendaru pisati Saborac, jer je bio saborac Jedinome, na šta nas je ne jednom lično podsetio, čujem da će Vulin biti predsednički kandidat, ako Jedini ne pristane da bude još koju deceniju na našem čelu, ali zar ne bismo Saborca morali čuvati da bude predsednik, ili car Srpskog sveta? Budući car, iako je i sam sin Panonije, neće dozvoliti da se Vojvođani otcepe od Srpskog sveta i da samoproglase lažni, poput lažne države Kosove, Vojvođanski svet! Neće da može, preneo je jedan ugledni tabloid reči Saborčeve u njihovoj preciznoj i jasnoj istinitosti.
Na redu je rubrika “gde su, šta rade”, u kojoj biće reči o velikanima, jer, koliko god moja neznatnost bila sklona da piše o suvišnim ljudima, publika ipak voli da čuje neku poslasticu iz života slavnih; sin vladara Srpskog sveta (u njegovim trenutnim, nadamo se svi privremenim granicama) bio je sa ocem na ispraćaju u vojsku, a ispraćen je sin najslavnijeg poslenika sedme sile, koji je, to jest otac, osoba priblizhennaia k imperatoru; na svečanosti je koliko sam čuo nastupio najslavniji muzički naturščik Dačić, ali ono što je meni zapelo za oko jeste svestranost mog vlasnika, g. Vučića: pošto je, suprotno Ustavu Srbije, suprotno političkoj praksi, prekoračujući i prirodnu i natpirodnu meru, preuzeo sva ovlašćenja u svim, nekada ipak odvojenim granama vlasti, sada svoj apsolutizam, sveprisutnost i sveznanje primenjuje i na jezik: podrugljivo govori, a stalno govori, o onima koji mu se protive, ali ne propušta priliku da se blago, a za njihovo dobro, podsmehne i nekome od svojih. Na trenutak se u plavetnilu srpskog neba zalepršao i takozvani Mona, glineni golubchik na koga biće ispaljen nehajan hitac: ushićen što putuje na svečanost sa višim bićem, pomenuti je obznanio putem mobilnog valjda da je tu i tu sa dva velikana, na šta ga je stariji velikan, ispravio: “Kaže se sa dvojicom velikana!”, uzviknuo je lektor, koji na upotrebljene imenice nije imao nikakvu primedbu.
