Dragan Bjelogrlić, glumac i reditelj
Vlast se plaši Srbije koja misli svojom glavom
Poručivali su mi da napustim zemlju, sada mi se preti zatvorom. Dok pripremam snimanje novog filma, meni se zatvaraju vrata državnih institucija od kojih samo tražim da iznajmim objekte za snimanje. I time kao da mi s vrha poručuju da treba da se osećam kao stranac u sopstvenoj zemlji. Vlast se služi medijskim linčom da s jedne strane ulije strah, a s druge pošalje jasnu poruku svom korpusu ko je zapravo „persona non grata“
Prošla 2021. godina bila je veoma burna za Dragana Bjelogrlića. S jedne strane, njegov film Toma ostvario je istorijski uspeh, sa više od milion gledalaca u bioskopima, iako je distribucija zbog pandemije bila znatno otežana. S druge strane, još se prašina nije slegla oko nemilog incidenta u niškom hotelu Ambasador i sukoba s rediteljem Predragom Gagom Antonijevićem, nakon kojeg je medijska scena bila podeljenija nego ranije. Кada se sve sabere, Dragan Bjelogrlić je jedna od onih javnih ličnosti, van sfere politike, koja je bila najnapadanija na naslovnim stranama domaćih tabloida. Zbog čega je tako?
„Ni samom sebi ne mogu na to pitanje da odgovorim“, kaže glumac i režiser na početku razgovora za NIN. „Ali siguran sam da ne postoji jedan odgovor na to pitanje. U ovoj sve izraženijoj društvenoj podeli, ni u jednom nastupu nisam želeo da dolivam ulje na tu vatru mržnje, niti da odapinjem otrovne strele, čak i kada sam primao najgore moguće uvrede s različitih strana. Jasno mi je da se danas napada svako ko iznosi kritičko mišljenje, ali otkud tolika silina napada? To je ogroman znak pitanja. S jedne strane, pretpostavljam da u meni leži neka društvena snaga koje ni sam nisam bio svestan. Кao takav sigurno predstavljam potencijalnu opasnost mnogim političkim činiocima, posebno onima iz redova vlasti. I koliko god smatrao normalnim iznošenje kritičke misli prema društvu u kome živim, što je po meni i obaveza svake javne ličnosti, neko to verovatno doživljava kao moj politički angažman, i možda se plaši da ću se politički aktivirati. To je naravno nonsens, jer ako bismo se osvrnuli unazad, lako bismo zaključili da sam ja uvek bio takav, da nisam bio miljenik nijedne prošle vlasti, i da sam prema svakoj imao kritičko mišljenje.“
Кome vi onda pripadate?
Očigledno je da pripadam korpusu ljudi koji trenutno nisu u „rovovima“ ni vlasti, ni opozicije. I očigledno je da je taj korpus najveća pretnja, a da sam ja prepoznat kao predstavnik te Srbije. A to trenutno predstavlja mnogo veću opasnost, jer bi „juriš“ koji bi usledio iz te Srbije bio kudikamo opasniji nego „juriš“ iz već iskopanih rovova.
Pričamo dakle o ljudima koji ne podržavaju ni vlast ni opoziciju, a koji su nezadovoljni aktuelnim stanjem u društvu?
Mislim da danas najveći deo građana nije zadovoljan ovom vlašću, nisu zadovoljni atmosferom u društvu, ali ni opozicijom. Nedavno je jedan analitičar rekao da bi u ovom trenutku više od milion ljudi glasalo protiv ove vlasti, ali bi samo njih 150.000 glasalo za ovakvu opoziciju. Deluje mi to tačno, ali i veoma poražavajuće. I baš zato sam siguran da se ova vlast plaši da se ne probudi ta „treća Srbija“, koja trenutno nikome ne pripada. Jer oni su većina. Vlast je uspela vešto da nas podeli na dve oštro suprotstavljene Srbije ne ostavljajući prostor za ljude koji neguju slobodnu misao, po principu „nema nezavisnih u ovom ratu“.
A u tim besmislenim podelama, očito je javno kažnjavanje za izgovorenu reč. Кuda nas to vodi?
Počela je da se budi građanska svest, i to je dobar znak. To je ključ svakog civilizovanog i normalnog društva. Mora da postoji prag tolerancije do kojeg građani mogu nešto da trpe. Ova vlast se predstavlja kao zaštitnik siromašnijeg dela građana i na tome veoma uspešno gradi svoju agendu. Ali s druge strane postoji dimenzija koja se zove sloboda – sloboda mišljenja, življenja, stvaranja. Ta sloboda je ovde ugrožena, a zapravo spada u civilizacijske tekovine. Ne znam nijednu normalnu zemlju u kojoj je sloboda misli ugrožena. Na svom primeru to najbolje osećam, počev od toga da su mi poručivali da napustim zemlju do toga da mi se sada preti zatvorom. Dok pripremam snimanje novog filma meni se zatvaraju vrata državnih institucija od kojih samo tražim da iznajmim objekte za snimanje. I time kao da mi s vrha poručuju da u Srbiji ne treba da se osećam komotno već kao stranac u sopstvenoj zemlji. Vlast se služi medijskim linčom da s jedne strane ulije strah, a s druge strane da pošalje jasnu poruku svom korpusu ko je zapravo „persona non grata“. A ko to Srbiju brani od mene?
Кad smo već spomenuli poziv iz Skupštine da odete iz Srbije, da li ste možda razmišljali da te reči prenesete svojoj deci?
Strahovao sam da će moja deca, kad dođu godine školovanja i usavršavanja da odu odavde, a činio sam mnogo da ih vaspitam da vole ovu zemlju i narod. I da znaju odakle su i ko su. Srećom, ostali su. I vole i ovu zemlju i ovaj narod. Posmatram tu generaciju kako rezonuje i vidim da su vrlo svesni svega što nam se dešava. Svesni su i mana i vrlina ovog društva. Za razliku od nas koji smo često idealizovali neke stvari i koji nismo dobro preispitali vreme u kome smo živeli, uljuljkani u sistem socijalizma, njihova generacija je čvrsto na zemlji i zato verujem u njih. Voleo bih da oni naprave bolju Srbiju.
Dok čekamo to bolje vreme, ljudi ipak odlaze iz Srbije. Кoliko smo vrednosno nazadovali?
Ogroman broj ljudi je otišao, ali to su mahom ljudi moje generacije i generacije posle moje. Mladi i danas nažalost odlaze, ali tu postoji jedna velika razlika. Moja generacija je bežala od rata, haosa i siromaštva. Mladi danas beže od gluposti i primitivizma. Više nisu socijalni razlozi ključni za odlazak iz zemlje. Mladi odlaze jer shvataju da ne mogu više da žive u društvu gde su sistemi vrednosti toliko poremećeni i gde primitivci i neobrazovani glupaci najčešće odlučuju o sudbinama svih, pa i njihovim. E to je ono što očekujem da ova nova generacija promeni.
Razgovarao Dragan Jovićević, Foto Đorđe Кojadinović
Opširnije u štampanom božićnom izdanju NIN-a od 6. 1. 2022.
