Zoran Kesić i ekipa Njuz.net-a, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Referendum je prošao, raduj se, Srbijo! Dobro, prošao bi u svakom slučaju, cenzusa nema pa nema, ali…pobedili smo! Je l’ jesmo? Valjda.
Srbija je glasala za ustavne promene. Uglavnom nismo sigurni za šta smo ili protiv čega smo glasali, kako ko, ali znamo da smo pobedili. Nekoga. Jeste, doduše, bilo i čudnih stvari, recimo političari koji obično neumorno obigravaju televizije čak i kada neko smisli novu uvredu na račun predsednika Srbije, ovog puta su bili neobično tihi i nisu se preterano trudili da građane ubede da bi trebalo da izađu na referendum. Čak ni predsedniku Aleksandru Vučiću nije bilo bitno da, kao na izborima, objasni ljudima zašto je važno da izađu u što većem broju, ne bi li on ili njegova stranka potvrdili legitimitet. Ili to važi samo za izbore? Nije bilo tradicionalne izborne atmosfere. Izostali su bugarski vozovi na biralištima i srpski autobusi koji građane dovoze na predizborne mitinge, izostali su funkcioneri koji nas sa televizija blagoglagoljivo nagovaraju da izađemo na izbore i ćelavci u crnim džipovima da nam zavrnu ruku i odvedu nas na glasanje ako slučajno zaboravimo da izađemo, sve u svemu, svi su se nekako ponašali kao da je glasanje na referendumu nešto nebitno i dosadno. Dobro, jeste dosadno, da se ne lažemo, ali nebitno? Nikako!
Dobili smo, najzad, slobodno sudstvo! Tako su nam objasnili funkcioneri i prateći im tabloidi, a nema razloga da im ne verujemo. Dakle, ako niste baš razumeli, sudovi su pre promene Ustava bili neslobodni i zavisni od raznih uticaja i samo je od dobre volje političara i moćnika, koji žele ili ne žele da utiču, zavisilo da li će oni raditi dobro ili ne. Mnogi su tu neslobodu i zavisnost sudova zloupotrebljavali da uspore ili zaustave sudske procese koji im nisu po volji, ali sada kada su sudovi i po Ustavu slobodni, niko više nikada neće smeti ni da pokuša da utiče na sudove i porobi ih tako da rade u njegovom interesu.
I bolje ikad nego nikad, naravno, ali da smo, na primer, pre 10 godina izašli na referendum i zaokružili „DA“, do danas bi mnogi slučajevi dobili sudski epilog, od rušenja u Hercegovačkoj, do tetke iz Кanade. I ne bismo nagađali šta se zaista desilo. Nažalost, propustili smo priliku za to i niko nam nije kriv, ni bukvalno ni pravno gledano. Nije da sudovi nisu želeli da reše pomenute slučajeve, oni samo zvanično nisu bili slobodni i nezavisni i radili su koliko su mogli u okvirima te svoje neslobode, a to nije mnogo.
Sad kad smo to rešili, sudstvom ima da poteče med i mleko, to je izvesno, ali se postavlja pitanje zašto onda ne bismo sličan princip primenili i na neke druge probleme koji nas muče? Životni standard, recimo. Jeste, živimo u „zlatnom dobu“, prosečne plate su otišle u nebesa, ali standarda nikad dosta, jelda? Dakle definišemo u Ustavu da svi građani moraju da budu bogati. I ako je to tako napisano u Ustavu, to jednostavno mora da bude tako. Ili kažemo da, po Ustavu, političari moraju da odgovaraju za svoje postupke, i krivično i politički, bez izuzetka. Ili je možda ipak malo prerano za to u ovom trenutku? Da uživamo prvo malo u slobodi sudstva, pa ćemo da vidimo. Može? Možda nam se i ne dopadne, ko zna.
