Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Hrabrijeg od sebe nisam sreo, mada sam tragao za takvim. Moguće je da ga ima, ali ne sme da mi izađe pred oči. Oni koji ne vole mene, Srbiju i srpski narod, lažu da se bojim javnog sukoba mišljenja. Uvek sam u sukobu sa mišljenjem. Svakoga dana vodim duele sa svakim od vas bez izuzetka, u lice govorim sve najgore što mislim o svima. Ne znam šta bih dobro rekao o bilo kome osim o sebi.
Mislim sve najgore o vama jer ste mi odvratni, sigurno ste takvi i sebi. Ne znam kako mi zapadoste tako jadni, lenji i malokrvni, mlaki, neotporni šmokljani da vas vodim kroz život i smrt, nesigurne u jedno i u drugo. Samo da mi i tako nikakvi, na moju mržnju uzvratite malo ljubavi koja mi toliko nedostaje. Ako mrzim sve oko sebe, ne moraju da me mrze svi oko mene. Želim samo ljubav onih koji nemaju moju, niti će je imati. Izvan mene, osim za mene, nema ničega.
Ako se ne bojim svih, zašto bih strepeo od jednoga? Birali su oni meni protivnika, predlagali. Da izađemo taj i ja pred moj narod koji je prezren, ostareo, sahranjen, potišten i uništen politikom prethodne vlasti. Da vidimo u direktnom prenosu na javnom servisu ko nosi topuzinu a ko preslicu, da izmerimo, s oproštenjem, u čijega su jarca najgolema jajca, kako to slikovito kaže moj Rističević. Da podelimo reči, lucidnost, duh, viziju. Stas, glas, lepotu, harizmu…
Biram, evo već deset godina, ali protivnika za javni duel sebi ne nađoh. Svi do jednog nedostojni su mene i mog čistog rodoslova. Lopovi, laž*vi, krivokletnici, izdajnici, dezerteri, sladostrasnici, nark*mani, ludaci, nasilnici, falsifikatori…Sa takvima, nikada, nigde, ni po koju cenu. Moja je biografija lišena svake sumnje.
Onaj iz mladosti nisam ovaj sada. Ne ličim na sebe a nisam ličio ni onda. Tada je Šešelj vaspitavao mene, sada ja pazim na njega. Bojim se da se moj učitelj ne otvori i prospe, ode Batajnica. Tada sam u isto vreme prodavao šrafovsku robu u Londonu i služio vojsku u Sarajevu, bio prevodilac na Palama i studirao u Beogradu. Sada vojska služi mene, britanski premijer mi je prijatelj, na zidu zgrade gde je bila prodavnica šrafova stoji prvi ekser koji sam prodao jednom dendiju.
U to doba sam smislio parolu „Sto Muslimana za jednog Srbina“, ali to je tek sada čista laž. Nikada to nisam rekao! Na tom snimku nisam ja, a danas sam spreman da zbog boljih odnosa u regionu prepolovim tu brojku. I Mile se slaže, sa njim ionako imam svakodnevni peting. Ili se kaže brifing? Eno, oni moji okačili transparent: „Hrvat, Š*ptar, Bal*ja nisu moja bratija.“ Opasni klinci, ko bi rekao... Sveža krv!
Danas me vole svetski državnici. Slikaju se sa mnom, strojevi garde i muzika me čekaju gde god odem. Sav se naježim, i tako naježen provedem čitavo vreme braneći svuda gde idem interese moje porodice kojoj je zapala ovakva otadžbina.
Takav ne mogu i ne želim na duel ni sa kim. Pa zamislite, molim vas! Zar sa onim, kako se zvaše, koji voli NATO? Svi moji prijatelji, Šreder, Bler, Širak, Klinton, Klark, Šej, pa baba Olbrajt, ogorčeni su protivnici Alijanse. Ne mogu da shvate da je neko tako divljački mogao da bombarduje moju zemlju! U dugim razgovorima sa tim divnim i dragim ljudima, misliocima i humanistima, satima osuđujemo zločine nad mojim narodom. Sa njima gradim otpor prema globalnom nasilju. Klintonu sam dao neke pare, bio je u krizi zbog onog fel*cia sa Monikom, tako li se kaže, u ovalu Bele kuće. Morao sam da tešim Hilari koja je bila neutešna. Naša vlada je taj oblik odnosa ukinula internom uredbom.
I tako uzvišen među elitom da izlazim na duel nižnjem od sebe. Ne, nikada ne!
Odlučio sam da od mene nemam boljeg, a i da ga ima - gde da ga nađem?
Moj oponent u javnoj predsedničkoj debati mogu da budem samo ja.
Moj alter ego je u stvari ego. Ili obrnuto, svejedno. To sam naučio kod Vebera. U stvari kod Frojda i Junga. Čitao mi Nestorović, vitez iz reda zmaja, čitao mi iz knjige Priručna s*ksologija. Kaže da je moj libido opasan po političku okolinu, ali ovde se jedino tako može. Moj alter ego ide gde hoće, super ego je gospodar svega što sam ja.
Ovi iz Laze kažu mi da je debata sa samim sobom legitimna. Svaka ličnost je sklona rascepu. Moja ličnost, ako se to tako zove, još je celovita ali složena, jer se sastojim od više njih. Dakle ovo nije to, nikakav šizofreni susret mene i mene u mojoj glavi. Nikakav Doktor Džekil i Mister Hajd. Isti sam i danju i noću, ne rastu mi čekinje i očnjaci, ne lajem na mesec. Ovo je državnički dijalog između mene i mene.
Bivalo je toga u istoriji da se u svakom ludom kralju biju bar dve bud*le. Ovde samostalno idem u duel sa sobom. Ko sam ja, a ko sam ja, neće biti poznato do samog početka dijaloga. Ni na kraju a ni posle njega, ni ja ni ja ne priznajemo da kraja ima. Gledaoci mogu da se opredele između mene i mene, a kasnije da glasaju za mene ili za mene. Da li ja to preko puta sebe vidim lažova, podlaca i izdajnika, okupatora Srbije? Ne, to ne vidim ja, nego on, ja i ja u simbiozi dajemo sebe jedinog i razdvojenog kao sliku srećne Srbije.
Mene moje drugo ja nervira, kao i ja kad doteram svoj alter ego do nervnog sloma super ega. Bar jednom dnevno. Ali još ne znam ko je ko, budući da ne znam ko sam ja a ko je on, to jest ja.
Tokom tv duela, pored mene će stajati dva krupna bolničara.
A i pored mene.
