Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 25.2.2022.
Od juče je Mišković slobodan čovek. I to u zemlji gde su ljudske slobode u sunovratu, a dno provalije se ne vidi. Tako nas ocenjuje Fridom haus, iako se pad Srbije u feudalno ropstvo vidi golim okom.
Vladar će danas odlučiti šta je namerio da čini povodom ruske agresije na Ukrajinu. Procep u kome se našao drži mu najdelikatnije mesto stegnuto mengelama, a đavo koga ima za saveznika, zateže sve jače. Nalazi se konačno pred zidom, posle sumanutog vrludanja po svetu u traganju za prijateljima. Sada se pokazalo da ih nema, kao ni mudrosti da iskaže ono što nije umeo da smisli.
Nije njega briga hoće li neko biti gladan, hoće li ili neće biti goriva, inflacije i nestašica. Nego, može li ga kriza i najava još većeg sukoba učiniti beznačajnim i kao grešku istorije oduvati u praistoriju. Moraće da se opredeli za saveznike kojih nema i izjasni se u ime svih nas. Neće biti dovoljna mudrost ni mnogo veća od njegove.
Nedostatak onog najfinijeg štofa koji odvaja razmetljivog nasilnika od državnika, vidljiv je u svim fazama njegove naopake političke evolucije. Slučaj Mišković je samo etapa raspleta koja ukazuje na simboličku primenu ličnog šerijatskog zakona, u kome sude oživljeni kadija i muftija. U ovom slučaju sjedinjeni u jednom nosiocu apsolutne moći. Taj istorijski folklor, ovde ostvaren kao samovolja u kretanju ka svevlasti, deo je filozofije diktature.
Hoće li presuda umanjiti mahnitu žeđ Kadije da optužuje i presuđuje svemu i svima. Jednostavnije, može li ga sve ovo naučiti pameti?
Naravno da ne može, niti hoće.
Autor ovog teksta inače slabo razume puteve bogaćenja. Naprosto, ne znam kako to ide. Nikada nisam bio u prilici da sretnem bogataša i raspitam se o tajnama putovanja prema nezamislivim brojkama. Nisu me zanimali takvi ljudi, kao ni ja njih. Sve ljude u mom okruženju samo jedna plata ili penzija dele od siromaštva.
Ali, to ne znači da sumnjam u mogućnost poštenog bogaćenja, ma koliko ova rečenica u svom ishodištu mogla da bude apsurdna. O tome mogu da imam stav a ne da donosim presude. To može samo sud, na osnovu dokaza ili njihovog odsustva. Mišković je uhapšen pod silom Vučićeve nepodnošljive galame pred kojom je pao sistem. Želeo je među slabovidećim delom puka ugled pravednika koji seče bez milosti, uz uklanjanje bogataša čija je moć mogla da „sastavlja i smenjuje vlade“.
Bogatstvo M. Miškovića biće uvećano. Država će morati da plati više desetina miliona evra zbog napada populističke mahnitosti tzv. predsednika i njegovih presuda.
Seća li se neko Dragoslava Kosmajca? Umro je još u prvom naletu korone. Na njemu je Vučić isprobavao hrabrost, prethodno testiranu na spasavanju deteta iz smeta u Feketiću: „Jeste li čuli za Dragoslava Kosmajca? Jeste, dabome! Ali niko ni ime ne sme da mu izgovori. Evo, ja smem. To je najveći diler droge na Balkanu, nedostupan organima. E, ja vam kažem biće dostupan.“
Uhapšen je, oduzeta mu je imovina. Podignuta slabašna optužnica bez dokaza. Kosmajac je pušten, a kadija se ljutio na sve koji nisu mogli da sprovedu njegovu preventivnu osudu. Država je morala velikom sumom da plati razmetljivu glupost svog vlasnika.
Ima li zaista Dragan Đilas 619 miliona evra? Režimski goniči tvrde da ima tačno toliko. Niti mu se bogatstvo smanjuje niti raste. Niti troši niti prihoduje. Već godinama ima toliko. Čak su mu krivotvorili ogromne tajne račune koje navodno ima na nekim ostrvima.
Đilas je postao lozinka, najvažnija naprednjačka reč. Izlaz iz opšteg jezičkog siromaštva. Tajkun koji ima tuđih 619 miliona evra.
Vladar se ipak ne usuđuje da ga hapsi. Možda bi ga takav proces ubio, pre nego što on kao predmet istrage ne sedne na klupu.
Do tog časa, sve smo svoje slobode prepustili njemu. I nema suda osim nas samih koji bi nas oslobodio kmetovskih radosti.
Njegovu presudu o tome gde je Srbija u ruskoj agresiji, čekamo kao nemušto obrazloženje odluke koja nije moguća. Ezopovsku sliku paralelne stvarnosti, koja se bavi samo mračnim tajnama ličnog opstanka.
