Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Ponovo nas čeka sudnji dan. Skoro svaki u našoj istoriji je takav. Niko nije doživeo toliko okončanja i obnavljanja sopstvenog malog sveta kao mi. Sve što postoji sklono je rušenju kako bi bilo napravljeno nešto gore i grđe. Đavoli, sablasti, vukodlaci i satane, neizbežni su nam kućni duhovi i kreću se za nama dok nas ne povedu sa sobom.
Ne verujte piscu i njegovom nepouzdanom oku, sve što vidite zapišite sebi, sve što ste izgubili možete naći samo u uspomenama. Izgleda da nismo potpuno sami u podeli krivice za sve ovo, jer naš svet i nije proizvod fatalne greške tvorca. Nema greške, sve je sklopljeno po našoj meri. Navikli smo na male zahteve. Na milostinju i milosrđe, a ponos nam ne dopušta da odbijemo ponižavajuće darove. Ništa nam ne treba osim mitova: jači smo i veći od svih. Nikoga i ničega se mi ne bojimo, Boga se plaše samo ateisti i agnostici. Niko nama ništa ne može, umemo da umiremo masovno i bez jauka, što nas je manje sve smo jači. Tako nas uči naša strašna istorija. Jedva da je ostalo malo živih da zabeleže odakle su došli svi naši spomenici.
Čitajte Boru Stankovića i njegovu neokončanu priču o nečistoj krvi. To je literarna istorija porodičnog sloma i patrijarhalne nastranosti rađanja u kojoj je svaki drugi muž brat svoga oca. Ali, incest nije samo u takvom rađanju i zapuštenom priraštaju, nego u mržnji koju su takva i ina braća i šakom i nožem i metkom raspirivala među braćom i očevima.
Nama je uvek dato da biramo u omrazi. Ne one kojima najviše verujemo, nego druge, koje najmanje mrzimo.
Ne lažimo se da u istoriji nije bilo gorih. Bilo ih je, ali nikada nije bilo ovakvih. Bolje je biti među najgorima nego među ovakvima. Sa najgorima znaš šta ti se sprema. Sa ovakvima ti je gore nego među najgorima, jer najgori imaju nešto najgore u sebi, a ovakvi ni to. Tamo gde nema ničega uvek se nastavlja praznina, i ona nema čime da se popuni. Praznina gde su ovakvi je uvek praznina sačinjena od straha.
Nešto više od jednog dana je ostalo do izbornog ćutanja. To će biti vreme dato neodlučnima da zašilje olovke, zapamte ljudska lica i izbrišu iz pameti nesnosnu kreaturu koja zaudara po zarobljenoj Srbiji i ostavlja nam nepovratne ožiljke na mozgovima.
Bilo je i na ovom mestu čuđenja: odakle ta greška evolucije upravo kod nas ako greška nije opšta. Ili ako je tvorac svega što postoji, pod uslovom da evolucije nema, samo nama pravio nakaze, jedino ih je ovde postavio na vrh, kaznivši nas za neoprostive grehe praotaca. Tako je i bilo moguće od šuta napraviti sebi firera.
Taj ne dopušta da ga ne vidite. Biti viđen, za njega znači biti živ. U vremenu kad ga nema, on je pod sopstvenom ponoćnom eutanazijom, iz koje se budi mučnim oživljavanjem. Poznato mu je ovostrano kao i onostrano. Kao i granica nade i sumnje, na kojoj su i život i smrt, krajnje granice moći koji mu pripadaju. Zato njegovi čudovišni govori u sebi sadrže sve faze postojanja i nestajanja u kojima se stalno nalazi.
Kad se probudi, traži da ga vide. Nema se šta videti, ali on misli da ima. Traži da se obrati. Nema se šta čuti, hiljadu puta je rekao to što ne znači ništa. Ali uvek želi ponovo. Na granici plača, gneva, užasnih bolesnih grimasa, euforije, letargije. Samo što se ne onesvesti od zanosa pred sobom, tek što nije pao sebi u zagrljaj.
Kad se sve vidi a sabere se sve što se videlo iz te beskrajne odvratne logoreje, to je esencija mržnje prema svemu što se ne može a mora mrzeti. A to je sve, bez izuzetka, čak i on lično iskreno mrzi sebe Narcisa, budući da nije pronašao nijedan razlog za ljubav.
Njegova agresija na sva mesta gde ima ljudi, mogla bi da bude dodatna božija kazna. Sizifov kamen koji mučenički guramo uz strminu i spiramo stare grehove, toliko puta se sunovratio na paćenike. Nasuprot mitu o Sizifu, stena bi 3.aprila konačno mogla da bude ukopani kamen temeljac na vrhu.
Ili će stranica istorije koje nema ostati dnevnik umiranja, kao što je sada. Vulin je najavio dramu, uz čuvanje vlasti koja se ruši policijskim cevima. Uz pobedničko pirovanje u neuporedivom bordelu Milomira Marića.
U rasuđivanju o tome čemu se nadam, praveći svoj inventar želja i plan za kretanje u noći 3/4. april, razumeo sam da su moja očekivanja prilično skromna. A možda čak i nisu. Od izbora ne očekujem mnogo. Kao i obično, ne verujem obećanjima.
Samo jedna mi je misao na umu: spas od nepodnošljivog prizora i mogućeg opšteg etičkog sloma pred njim. Neka utekne negde, bilo gde u bilo čiji azil. Ili neka ga odvedu oni koji odvode a propustili su tolike godine. Neka ga paze i brinu o njemu najbolje što je moguće. Onaj koji ga čuva neka ga sluša. Ali samo on. Molio bih da o tome niko ne obaveštava nikoga.
Neko će mi zameriti da iz ovih rečenica izbija mržnja.
A ja bih rekao da je pred vama altruistička bajka o čudovištu. Sa poentom koja može da bude samo vaša.
