Piše: Svetislav Basara
Navodno je još u antičko doba rečeno da je prva žrtva rata istina. Ako je tako, onda je ukrajinskom ratu najmanje postradala. Ne zato što se manje laže, masti i manipuliše nego u prethodnim ratovima, nego zato što ne može da postrada više nego što je već postradala.
Otuda ni u ruskim ni u ukrajinskim ratnim lagarijama, manipulacijama i foto-montažama nema ničega što već nije viđeno na belosvetskim blogovima, u novinčinama i na televizorima. Ima, doduše, nekih pomaka u pogledu ocrnjivanja neprijatelja. U Prvom, recimo, svetskom ratu - koji sa ove distance izgleda romantično, mada je bio neuporedivo veća klanica - vrhunac francuske ratne propagande je bila tvrdnja da „Nemačka mokraća smrdi više nego kod ostalih nacija“. Sada je to apdejtovano u „nacisti i narkomani“.
No, dobro. I vrapci pod generalštabnim strehama znaju da svrha ratnog informisanja nije „objektivno i pravovremeno informisanje“, nego prikrivanje činjenica, od kojih je mnoge bolje i ne doznati.
Naša današnja tema je sledeća: kako je rat u Ukrajini uticao na domaću histeričnu političku scenu. Za divno čudo - ako tabloidne munje i gromove otpišemo kao pozadinsku buku - značajno je smanjio histeriju do mere da bi se pre moglo reči da je ta scena konfuzna i depresivna, a ne histerična. Što ima i svojih dobrih strana. Nije se, recimo, dogodilo - a moglo je - da Vučić za rat u Ukrajini okrivi Ðilasa, a Ðilas Vučića.
Kako stvari stoje u zvaničnom Beogradu, manje-više znamo. Najteže je ruskim manekenima, Dačiću, Bajatoviću & Co, koji su se našli između dve vatre. Posustanu li u odbrani ruskih interesa u Srbiji, moglo bi im se desiti da, po komesarskom običaju, dobiju metak u leđa - figurativan, naravno, pre će to biti noga u dupe - okrene li se Visoki Ćurak naopako, nije isključeno da stradaju od prijateljske vatre. Takođe ne metkom nego nogom u dupe.
Na drugoj strani opozicija je po ko zna koji put pokazala da su njene politike - a prividno ih je legion - maltene u dlaku iste kao Vučićeve i da pikiraju na isto izborno telo, čija si jedna polovina laska da je bolja od druge i čvrsto veruje (iako ne veruje u ništa) u vekovnu srpsku zabludu da će neko „neokaljano lice“, ne menjajući ništa u tkanju vekovnih zabluda, dovesti stvari u red sprovođenjem politike koja sama po sebi pravi nered.
Može biti da zato opozicioni odjeci i reagovanja na rat u Ukrajini zvuče kao izjave misica ili - u boljem slučaju - kao izjava teniserke Marije Šarapove, koja bi i da stisne i da prdne - i da načelno uzjadikuje nad ratnim operacijama i stradanjima, ali i da se ne zameri Matuški Rosiji. Mora da je za zvaničnike EU - čija se povišena pažnja nadvila nad Srbijom - poprilično depresivno gledati kako „proevropska“ opozicija - umesto da se otvoreno založi za svrstavanje sa EU - izdaje mlakašna, mrsomudna saopštenja. No, dobro. Nije sve tako crno. Još smo i dobro prošli.
Poslednji put kad se dogodio geopolitički potres ove siline izbio je pičvajz u eks-Ju. Pretposlednji put - u Drugom svetskom ratu - poklali smo se između sebe. Ima pomaka.
