Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Stojim kod pešačkog prelaza, spremam se da pređem ulicu, kraj mene se pojavljuje riđi tridesetogodišnjak sa malenim sinom, teško da ima više od četiri-pet. Otac se obraća detetu pomalo pevno, a blago, kao da mu nešto suflira, objašnjava mu nešto o velikom svetu koji ga okružuje, i u hipu shvatam da mu govori na ruskom. A možda je to ipak ukrajinski? Možda, jer mi je jasno da ih ne bih umeo tek tako razlikovati, pogotovo u brzini, na ulici. Ipak, mnogo je verovatnije da je u pitanju ruski, iz mnogo razloga, ne na poslednjem mestu i zato što znam da u mom gradu živi i radi pristojan broj Rusa – a znate i gde radi većina njih – dok za Ukrajince baš nešto i nisam siguran.
Vreme je sadašnje, dakle, samrtno je proleće 2022, nad Panonijom sija sunce poznog marta, a kakvo li je sad vreme u Harkovu i Marijupolju, to već ne znam, a možda ne znaju ni oni koji su sada tamo, pošto imaju prečih briga.
Kakva je veza, ako ikakve ima, između ovog čoveka s detetom i tih briga Harkovljana, zbog kojih ne vide ni kakvo je vreme?
Odakle ovo pitanje, u ovom tekstu, a i uopšte? Zato što ovde govorimo sasvim otvoreno, pa ću vam lepo priznati da sam, čim sam prepoznao taj najverovatnije ruski, pomislio – šta li ovaj čovek ovde, verovatno moj sugrađanin, misli o onome što upravo sada njegov predsednik, njegova vojska i njegova država čine svojoj braći i sestrama u Ukrajini? Ako na svetu postoji ideal-tipski primer bratoubistva, ne dešava li se on upravo sada upravo tamo? I može li ovaj čovek koji spokojno šeta dete po martovskom suncu ne imati stav i mišljenje o tome, bez obzira što niti je u Rusiji niti je u Ukrajini nego je ovde, u mom komšiluku, šesto kilometara od prvog ukrajinskog graničara?
To je, eto, ono što sam ja u tom času pomislio, a nemam pojma da li je bilo “u redu” da to pomislim. Možda nije trebalo; možda je trebalo da vidim samo čoveka s detetom, a da zanemarim njegov jezik, jer to je samo jedan od jezika vavilonskih, šta ima veze koji je? A ako sam ga već prepoznao kao “Rusa” i ako to uopšte ima nešto značiti, možda je trebalo da pomislim – kako li je njemu sada i ovde, upravo kao “Rusu”? Pa dobro, možda bih tako nešto i pomislio da smo u nekoj drugoj zemlji i on i ja; biće da ovde za njega u tom smislu ipak ne treba mnogo brinuti… Ili možda i treba, ali samo u slučaju da je ono što on o tome misli i oseća u jasnoj i čvrstoj suprotnosti s onim što se očekuje od jedne tobože zaljubljeno-laskajuće, a zapravo uvredljive predstave o mišljenju “pravog Rusa”.
Kako god, ne mislim da je taj čovek dužan da mi poverava svoje mišljenje o verovatno najvažnijem i najmračnijem događaju (bar) evropskog XXI veka, ili da sebe na bio koji način “opravdava”. Pa opet, mori me radoznalost, ako je to radoznalost, ili je u pitanju nešto drugo, kako li to nazvati?
Jer taj čovek s detetom, zastao na pešačkom prelazu, meni je u ovom trenutku najbliži dostupni “Rus”, zapravo jedini kojeg sam video i čuo uživo u ovih 35 dana, a mene živo zanima kako je to biti Rus u ovom trenutku? I tako bih voleo da je on to mogao da mi kaže, ali razume se da nisam to mogao da ga pitam. Dobro, možda bi trebalo da me više zanima kako je to biti Ukrajinac, ali nekako mi se čini da je odgovor na to pitanje daleko jednostavniji, i da ne sadrži baš mnogo kontroverze.
A ovaj moj slučajno sretnuti Rus, ako je uopšte Rus, izgleda “urbano”, izgleda kao intelektualac – šta god to značilo; to će reći da je natprosečno pismen i da mu je dostupno znanje kakvo prosečnom stanovniku njegove (ili bilo koje) zemlje nije dostupno, a pri tome živi u inostranstvu, što znači da nije izložen monopolu propagande kanibalskog režima. On je, dakle, čovek bez olakšavajućih okolnosti; znači li to nešto, ili se to lako zanemari od volje, iz potrebe ili nužde? Može li takav čovek ipak, bilo iz uverenja ili zarad oportunizma, ispovedati zvanični narativ, onaj koji industrijski ubija našu braću i sestre i melje njihove domove i gradove upravo u trenutku dok obojica spokojno prelazimo ulicu jednog subotnje lenjo uspavanog grada, kao da nas se to baš ništa ne tiče i da nemamo ništa s tim? A ako tome nije tako, nego se on u toj naturenoj mu medveđoj koži nikako ne oseća komotno, kako je onda njemu sada živeti bilo gde gde se “Rus” prepoznaje kao Drugi, pa bio on u toj svojoj drugosti iz pogrešnih razloga omiljen ili iz još pogrešnijih razloga omražen (jer svaki je razlog za omraženost bilo koga ko nema ličnog i individualnog greha uvek pogrešan)?
Bila su i ona vremena, vremena naših ratova, kada su naši ljudi po belom svetu, zatečeni i prepoznati kao oni u čije se ime puca po Sarajevu i Vukovaru i čini se još trista čuda i pokora, umeli da imaju problema, da li sa drugima ili sa samima sobom. Jedni su se žalili na maltretman i diskriminaciju “samo zato što su Srbi”, i to su najčešće bili oni kojima nikako nije išlo u glavu zašto ih iko uopšte bilo šta pita o tome šta se dešava “tamo kod njih”, a o mogućnosti da bi se od njih očekivalo da se o tome nekako odrede da se i ne govori: “kakve ja veze imam s tim? A uostalom, šta pa oni uopšte znaju? Nije sve to baš tako kako prikazuje njihova propaganda…” Neki drugi su, pak, osećali svrab i nelagodnost u sopstvenoj koži, i imali su potrebu da o tome pričaju. Ako je bilo koga da ih sluša.
A ja bih baš rado slušao onog mog Rusa, jer mislim da danas nema važnije priče od njegove. A ako je ipak Ukrajinac? I njega bih slušao, jer je to druga strana iste priče. A ta priča nije o tamo nekim ljudima: to je u svakom trenutku i na sve načine priča o nama. I šta god da se desi, još dugo neće biti dopričana.
