Piše Zoran Preradović, za nedeljnik ''NIN''
Grupni portret SPS
Dačić uvek zvoni 13 puta
Za više od tri decenije postojanja i skoro isto toliko vremena na vlasti, socijalisti su imali samo dva predsednika – Dačića i Miloševića. Ivica je, ipak, sasvim drugačija vrsta političara. Ovaj kabinetski puzavac drži da samo besposleni ili budale vagaju koliko je razuma i koliko osećajnosti u činjenici kako okolnosti nalažu da se Moskvi okrenu leđa. Za razliku od Slobe
Ako su Ivica Dačić i njegovi socijalisti nakon izbora 2020. pomislili da mera pristanka na samoponiženje ne može ići ispod toga da Vučić lideru SPS-a oktroiše mesto brojača glasova u jednopartijskom parlamentu, ozbiljno su se prevarili. Skoro dve godine kasnije, u noći aprilskih izbora 2022, Vučić ne samo da je socijaliste isprozivao zbog proruske kampanje u situaciji kada se njegova zadnjica znoji zbog pritiska sa Zapada i da fleke neće da „izađu“, nego je javno rezilio Dačića obelodanivši na javnom servisu da mu nije odgovorio na 10-12 poziva te iste večeri. Sam Ivica objasnio je da nikada nije ni pomišljao a kamoli razgovarao sa predsednikom o premijerskom mestu i da je onaj izborni slogan „Dačić za premijera“, koji tako podseća na kampanju Olafa Šolca, takoreći lansiran samo kako bi prvi socijalista obeležio deceniju od istorijske rečenice „da se možda ne zna ko će biti predsednik, ali se zna ko će biti premijer“. I da čeka Vučićev poziv nakon proglašenja konačnih rezultata. Кako je krenulo, načekaće se...
I eto razloga zbog kog će Ivica Dačić – ušao ili ne ušao u vladu, svejedno, biti glavna zvezda ovog političkog hardkora. Naravno, jasni su i razlozi zašto Amerikanci ne žele ni da čuju za Ivicu u novom kabinetu i eto razloga zašto bi Rusi bili zadovoljni ako SPS uđe u vladu. Nema govora da je Dačić presrećan zbog statusa takve zvezde. Lik koji ruši atavističko pravilo politike da slabijeg biješ, a sa jačim pregovaraš, dakle, čovek koji pregovara i sa jednima i sa drugima, možda će ipak morati da se potuče. I to sa jačim. A to ne sluti na dobro...
A i kako bi kada je SPS prvi put posle 5. oktobra u poziciji da, može biti, postane opozicija. A to nije mala zajebancija za stranku koja je za 32 godine postojanja 29 provela na vlasti. Bez da zaračunavamo skoro pola veka komunističkog kontinuiteta čiji je SPS neupitni naslednik.
Dačić se, dakle, suočava sa mogućnošću diskontinuiteta koji bi ga u budućnosti mogao koštati mnogo više od one tri godine postpetooktobarskog tihovanja. Posebno ako Vučić okrene leđa Moskvi. I možda bi u svemu tome bilo neke višnje pravde da mnogo ozbiljniji problem nije činjenica da za te tri i kusur decenije SPS-ove vladavine ključni simboli za čitanje političke stvarnosti Srbije nisu ostali bezmalo isti. Dakle, sukobi vlasti i opozicije, razularena policija i pendrek kao najučinkovitiji instrument za ubeđivanje građana, podjarmljeni mediji, razvlašćene institucije i nedovršena država. I razume se, bar nekoliko likova preteklih iz devedesetih na ključnim pozicijama u državi, tek da ne zaboravimo da smo napravili pun krug ne rešivši manje-više nijedno važno pitanje. Osim što su se malo promenile uloge pa su sada novorođene evropske poštenjačine u radikalskim šinjelima većinski akcionar Srbije, a socijalisti najlojalnija podrška.
Кako god, ostaje za upit u čemu je tajna dugovečnosti socijalista i njihovog neprestanog obnavljanja? Možda tri decenije u istorijskom smislu nisu period nakon kog se mogu izricati definitivni sudovi o nekim fenomenima. Ali, svakako jeste vreme u kome se neke činjenice mogu redefinisati i učiniti razumljivijim, i jeste razdoblje u kome se mogu razvejati čaršijski stereotipi koji su protokom vremena bezmalo postali aksiom. Ništa drugačija nije situacija ni sa SPS-om i njihovim eliksirom dugovečnosti.
