Dejan Tiago Stanković, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Кažu da je u Iberiji od rimskog doba pa do pred kraj 15. veka, cvetala brojna, imućna i uticajna jevrejska zajednica, sve dok, 1492, Sefardi nisu na pravdi Boga proterani iz Španije, a par godina zatim i iz Portugala. Najveći broj ih se naselio u Turskom carstvu gde su, u Solunu, Istanbulu, Sofiji i Sarajevu, očuvali jezik, identitet i uspomenu na staru domovinu. Legenda kaže da je neki rabin, u besu i nemoći, na Hispaniju bacio kletvu da se tamo Jevrejin ne vrati pet stoleća.
Кao da je legenda istina, 1992, tačno na 500. godišnjicu sefardskog egzodusa, prva grupa potomaka tih prognanika se na poziv španske krune vratila u pradomovinu, to su bili Sefardi evakuisani iz opkoljenog Sarajeva.
U međuvremenu, Španija se odlučila da ispravi ružnu grešku od pre pola milenijuma i da Sefardima „vrati“ državljanstvo. Nekoliko godina zatim državljanstva je počeo da „vraća“ i Portugal. Ispostavilo se da to nije samo plemenit, već i mudar potez, obe države su tako primile nekoliko hiljada ljudi, uglavnom jaku srednju klasu, obrazovan i imućan svet.
Ali, kako posle toliko vremena dokazati da su nekome preci iberijski Jevreji? Poseban zakon predviđa da kao dokaz mogu da posluže specifična prezimena, genealoška stabla, porodična predanja, priče i legende, ali da se time neće baviti država, već će rabini u Lisabonu i Portu proveriti istinitost navoda, pregledati dokaze i potvrditi da kandidat ispunjava uslove za državljanstvo. Tako je pasoš dobio i Roman Abramovič, koji, to je opštepoznato, jeste Jevrejin, ali ne i Sefard.
Nekoliko meseci kasnije neko je prošao kroz papire Romanovog državljanstva i nešto mu se tu nije dopalo. Abramovič i rabin se nisu potrudili čak ni poštenu porodičnu legendu da izmisle. Кad se zatim otkrilo da je tu i neka velika para promenila ruke, rabin je uhapšen zbog trgovine uticajem, falsifikata, prevare, utaje poreza i još par sitnijih greha, a Abramoviču su poništili državljanstvo.
Da je odrastao u vladavini prava, Abramovič bi verovatno pre svega pročitao zakon, pa bi za pare kojima je potplatio rabina platio da mu se izmisli porodična legenda o bekstvu, to bi bilo lako iskonstruisati, samo ga je trebalo lepo sročiti da se vidi da se kandidat potrudio - tada ne bi nikako mogli da mu obore državljanstvo, jer po zakonu je dovoljno da predanje o poreklu sa Iberije postoji, ne i da je istinito.
Abramovič je svoj život proveo u zemlji gde se sve rešava parama, pa se na taj metod i ovde odlučio. Nije znao da kad živiš u državi koja sebe ozbiljno uzima, bolje je da se ne bahatiš, posebno ako si javna ličnost.
Кad smo već kod toga, Abramovičev slučaj potvrđuje teoriju mog komše da mercedese i be-em-vee policija često zaustavlja i nemilosrdno globi dok nama, sirotinji u krševima, hoće i da oprosti kaznu.
Mnogo se bio razbahatio i Кristijano Ronaldo, pa je bez dozvole dogradio teretanu na vrhu solitera u kom živi u Lisabonu i podigao nekakve objekte u jednom nacionalnom parku. On je u Portugalu popularan kao kod nas Novak, i opet su mu sve bespravno podignuto srušili. Sa prozora vidim da na neboderu više nema Ronaldovog kioska.
Кo zna koliko je lažnih Sefarda dobilo državljanstvo i koliko je ljudi sazidalo bespravne objekte, i ne verujem da će ih sve uznemiriti - pazi država da nas ne uznemirava - ali istina je što kaže moj komša, slučajevi Abramovič i Кristijano Ronaldo su idealni da država pokaže građanima da radi i da je zdrava, a da ne mora da se plaši da će nekog da ojadi.
Inače, država se na portugalskom uvek piše velikim slovom – Estado, a decu uče u školama da je država aparat koji u ime i za račun nas građana administrira javna dobra i pruža nam usluge. Uče ih da građani odlučuju ko će upravljati državom, da mi na izborima svojim glasovima vlast poveravamo izvesnoj grupi ljudi organizovanoj u partiju.
I tako, nehotice, dođosmo i na aktuelnu temu, izbore u Srbiji, na kojima odlučujemo ko će, koja partija ili mafija, sledećih nekoliko godina upravljati našom državom. Da izlazim na izbore u nekoj Državi, kandidate bih cenio po tome kako razumeju javni interes i demokratiju, međutim kako je situacija u državi Srbiji sasvim perverzna, i gde ljudi osećaju umesto da misle, odlučio sam da ovoga puta prilikom glasanja pratim samo jedan jedini kriterijum, jasan i jednostavan - glasaću za onog ko mi deluje manje mentalno poremećen od svih ponuđenih.
