Vladimir Veljković, tekst za Peščanik.net, 19.4.2022.
Neposredno pred izbore patrijarh Porfirije održao je predavanje studentima Fakulteta političkih nauka u Beogradu na temu „Crkva i društvo“. Aktuelna tema u aktuelnom političkom trenutku, ali patrijarh nije bio na visini zadatka. Iako gost akademske ustanove, patrijarhovo obraćanje nije imalo formu akademskog izlaganja – jasno definisanu problematiku, strukturu, odgovarajući pojmovni aparat – već se više radilo o pomodnoj besedi u cilju popularizacije pravoslavlja. Ništa sporno, budući da se takva vrsta izlaganja može očekivati od sveštenika bilo koje religije, ali je makar u akademskom prostoru prvi čovek SPC-a, s obzirom da je i sam fakultetski profesor, morao pružiti nešto više, drugačije i bolje. Nešto što bi se razlikovalo od njegovih uobičajenih javnih nastupa ili nastupa bilo koje druge javne ličnosti koja promoviše pravoslavlje. Iz obraćanja patrijarha studentima, međutim, ipak valja izdvojiti neke upečatljive momente.
„Mi pravoslavni hrišćani nikada nismo pristali na to da je naša vera religija. Nego smo (je) uvek doživljavali kao život u Hristu“, rekao je patrijarh odgovarajući na pitanje iz publike zašto se mladi više interesuju za politiku nego za religiju. Grčki teolog i sociolog Joanis S. Petru u knjizi Hrišćanstvo i društvo objašnjava poreklo ovog stava koji je odomaćen među pravoslavnim teolozima. Hrišćanstvo ima sve tipične elemente religije i sociološki ne postoji nedoumica po tom pitanju, objašnjava Petru, ali se među teolozima postavilo pitanje da li je hrišćanstvo religija ili nešto drugo. Ali to teološko pitanje nisu postavili pravoslavni već protestantski teolozi.
Naime, u fazi suočavanja hrišćanskih crkava u Evropi sa posledicama sekularizacije tokom prve polovine 20. veka, među protestantima se javljaju teolozi koji nastoje utvrditi „suštinsku dimenziju hrišćanstva“. To je značilo da se hrišćanstvo ima protumačiti u nereligijskim kategorijama, uz isticanje aspekta „hrišćanstva kao načina života i društvenog delovanja“. Nereligijsko tumačenje hrišćanstva će kasnije biti preuzeto od strane grčkih pravoslavnih teologa, naročito nakon ukidanja vojne hunte u Grčkoj (1967-74), koji su ga „koristili u pokušaju da apologetski zaobiđu kritiku koja je upućena i Pravoslavnoj crkvi“ (a koja je snažno promovisana za vreme vojne hunte, prim. V.V). „Počevši od ovog stanovišta, ušao je u modu iskaz da je Crkva način života, a ne religija“, piše Petru. Dakle, patrijarhovo „nikada nismo pristali da je naša vera religija“ ima svoju ne tako daleku istoriju.
Najpoznatiji predstavnik nereligijskog tumačenja hrišćanstva bio je nemački teolog Ditrih Bonhefer, inače odlučni protivnik nacizma i nacista, koji će ga i pogubiti u jednom od koncentracionih logora. Bonheferova teologija hrišćanstva kao načina života bila je izraz stradajuće Crkve, nasuprot onih predstavnika Katoličke i Protestantske crkve koji su sarađivali sa nacističkim režimom. Teologija nereligijskog hrišćanstva nije usko akademska disciplina, već nosi i snažnu etiku lične odgovornosti i društvene angažovanosti. Sve suprotno od onoga što radi patrijarh Porfirije, koji hrišćansku veru nudi kao društvenu anesteziju. Ali zašto se ideje nastale u okrilju zapadnog hrišćanstva u pravoslavlju deformišu u svoju suprotnost? Odgovor nalazimo u delu izlaganja gde patrijarh iznosi svoj stav o politici:
„Mi smo na Fakultetu političkih nauka, reči istina, demokratija i spasenje ovde itekako treba da budu upotrebljavane. I kada se sve one sklope u jednu celinu i u svom izvornom smislu te reči u antici… imaju svoje puno značenje. I politika nije ništa drugo nego traganje za istinom… Politika u svom izvornom smislu reči znači traganje za večnim postojanjem. Nije politika ono što je postala od Francuske revolucije i ono što je danas na sceni. Otuda, ne samo vera i znanje, nego politika i vera su tesno povezane“. Ovo je najvažniji deo izlaganja koji ima i primesu učenosti, a ključna reč je „celina“. U tome je jedna od osnovnih razlika između etike u antici, koja je svoju problematiku rešavala na nivou celine ili zajedničkog života, i novovekovne koja operiše sa pojmom individue.
Ako ostavimo po strani nedoumice koje slede iz citirane patrijarhove sofistike – da li je politička celina već istina ili je okvir u kojem se za istinom traga – prilično je očigledno da iz patrijarhovih reči proizlazi da je pravoslavna hrišćanska vera ili „život u Hristu“, u stvari život celine. Na to ukazuje i negativno vrednovanje Francuske revolucije nakon koje se u Evropi definitivno odustaje od pravnog načela cara Justinijana da državni zakoni imaju zabraniti isto ono što brane i crkveni kanoni.
„Izvorno Jevanđelje u Pravoslavnoj crkvi (je) kroz molitvenu veru, kroz podvig velikih otaca Crkve pokazalo da je svedočenje Crkve o Hristu svedočenje o Hristu kao Bogu ljubavi, a gde je Bog tu je sloboda“. Spoznajte celinu crkvenog života – hoće reći patrijarh – njenu ljubav i slobodu, i ona će vas osloboditi svake političke, društvene i lične odgovornosti. Jer, kao što patrijarh smatra da nema potrebe da javno iskazuje etiku lične odgovornosti i diže glas protiv društvenih nepravdi, to onda nemaju obavezu raditi ni vernici.
Međutim, da li se hrišćanska vera baš tako skladno uklopila sa etičkim i političkim idealima antičkog sveta? Na primeru života nekih od „velikih otaca Crkve“, kao što je Sveti Jovan Zlatousti, vidimo da nije. Zlatousti je sa katedre carigradskog patrijarha propovedao u korist siromašnih, robova i uopšte potčinjenih i za ono vreme – u pitanju je 4. i 5. vek – pokazao visok stepen osećaja za, danas bi rekli, socijalnu pravdu. Propoved je platio kaznom progonstva u kojem će i skončati.2 Crkva je u vreme Zlatoustog uveliko stupila na političku scenu, ali iako će u pravnom smislu praktično zauzeti mesto ranijeg politeizma, hrišćanstvo u stvari nikada neće moći da se u potpunosti izmiri sa političkim poretkom: kao što i Zlatousti nije smatrao da su politika, istina i spasenje (hrišćanska vera) istovetne kategorije. Kako nas pogrešno ubeđuje Porfirije, premda se u svom doktoratu bavio Zlatoustovim tumačenjem apostola Pavla.
Na osnovu onoga što opisuje Petru i patrijarhovog izlaganja vidimo da se predstavnici Pravoslavne crkve teško mire sa ravnopravnim učešćem u javnom životu – odnosno, tekovinama revolucija – tako da dolazi ne samo do zloupotrebe određenih teoloških ideja, u slučaju Bonhefera, nego se i istorija sopstvene Crkve prikazuje iskrivljeno.
Na kraju, da li su studenti, budući akademski građani, dobili predavanje kakvo su zaslužili? Apsolutno jesu. Predavanje je od strane organizatora – Evropskog studentskog foruma i Timske inicijative mladih – ovako bilo najavljeno: „Srpska država i društvo, vekovima unazad, isprepletani su sa postulatima SPC. Počevši od dinastije Nemanjića… srpski narod okupljao se oko zajedničkog činioca – Crkve“. Kada se ovako počne, ne može se očekivati ništa kvalitetno i pametno, jer što bi rekao apostol Pavle, „po svojim (će) željama okupiti sebi učitelje da ih češu po ušima“. Zato su studenti dobili jedno srpsko predavanje za srpske uši.
