Piše: Svetislav Basara
U smutnom vremenu velikih razdora, u okeanu loših (i sve gorih vesti), prekjuče je osvanula i jedna dobra. Sinod, naime, SPC je vernom SNiS-u (posredno i MNiS-u) obznanio da je majčinska/maćehinska - kako za koga - SPC „prihvatila punu autonomiju Makedonske pravoslavne crkve i ponovo uspostavila kanonsko jedinstvo“.
Brz na optimizam i hitar na lakoumnost, kakav sam, momentalno sam uputio Vajber čestitku jednom mom starom prijatelju Makedoncu - koji je ostao veran kanonskoj SPC, ali koga je raskol pekao kao živa rana - da bi prijatelj revajberovao sledeću poruku: „Ne trči pred rudu. Sačekaj prvu zajedničku liturgiju u Skoplju“.
Dok čekam zajedničku liturgiju u Skoplju, hajde da razmotrimo zašto je uopšte došlo do raskola. Mnogo je razloga. Razlog 1. naprosto zato što se u pravoslavnoj ekumeni raskoli događaju gotovo na dnevnoj bazi, razlog 2. zato što i unutar kanonske SPC trenutno tinja najmanje jedan raskol, a u prošlosti ih je bivalo i više.
Treći razlog je nešto komplikovaniji. Beogradski pridvorski patrijaršijski analitičari i paraziti će vam reći da je makedonski raskol komunističko maslo. U tome ima trun istine. Makedonski komunisti jesu - iz svojih razloga - potpomogli raskol, ali razlozi makedonskog kilra, iako kompatibilni, bili su suprotni od komunističkih.
Budući da nas zbog zastarelosti komunistički razlozi više ne interesuju, zapitajmo se šta su bili razlozi makedonskog monaštva, sveštenstva i verništva. Evo šta. Posle balkanskih ratova Makedonija je proglašena za Južnu Srbiju, SPC je kooptirala makedonsku crkvu, a srpski činovništvo, monaštvo i sveštenstvo je udarnički stalo raditi na posrbljavanju Makedonaca.
Osokoljeni lakoćom kojom su posle rata iz 1878. niške i okolniške Bugare pretvorili u Srbe, srbski nacionalni radenici su, u saradnji sa srbskim kalcanima, pomislili da će im to poći za rukom i u Makedoniji. Živo su se pomenuta srbska gospoda - postoji i-ha-ha pisanih dokumenata o tome - iznenadili kad su videli da Makedonci ne žele da budu Srbi. Ko biva... ko ne bi hteo da bude Srbin, ludi ljudi, itd.
Civilne vlasti su ipak nastavile da Makedonce udarnički posrbljavaju tako što su im prišivali „ić“ na prezimena, duhovne vlasti su (pokušavale) da rade to isto, raspoređujući srbske episkope po makedonskim eparhijama i uvodeći srpski kao bogoslužbeni jezik.
Da skratim priču: srbska meka crkvena moć je zašlajfovala, onda je došlo posleratno doba i komunizam, iz razumljivih razloga nije bilo moguće upriličiti litije - a i Amfilohije je još bio u povoju - tako da se MPC u jednom trenutku otcepila od SPC i time stvorila „ranu neprebolnu“. Rana je pre neki dan oprana vinom previjena, a da li će biti „zaceljena“, ostaje da se vidi. A imaće se, izgleda, šta videti jer dobro obavešteni izvori iz patrijaršije vele da „slede dugi pregovori“. Dobro mi je rekao onaj moj Makedonac da ne trčim pred rudu.
