Piše: Svetislav Basara
Upredvečerje Dana pobede nad fašizmom na televizoru Prva se sabajle u nedelju odigrao sukob Titana, SPS-ovog subpredsednika, istoričara Peđe Markovića i udarne pesnice ruske meke moći u Srbiji, takozvane Ljubinke Milinčić, urednice portala Sputnjik.
Rat u Ukrajini - iliti, po Ljubinki, specijalna operacija - na najboljem je putu da od Milinčićke napravi Ljilju Smajlovićku s ruskim likom. Pod B, naravno, jedna je Smajlovićka.
Razgovoru u studiju televizora Prva prethodio je - a možda ga i izazvao - tekst trogatelno naslovljen „Najtužniji Dan pobede“, koji je Marković blagoizvoleo publicirati u Politikinoj Rotopalanci. Uprkos trogatelnosti naslova, Peđinom pansrpskom resantimanu i slavjanofiliji, tekst je dobar. Marković, ne bez izvesne naslovne tuge, piše da je Putinova ukrajinska avantura iz afekta pomračila nesamerljiv doprinos Rusije konačnoj pobedi nad fašizmom i prokockala poštovanje koje su prema Rusiji gajili i oni koji je nisu voleli.
Pustimo da Marković progovori kod mene: „Da je Zapad zlonameran prema Rusiji, odavno je jasno, ali je i činjenica da vlast u Moskvi svojim mrziteljima nije mogla da učini veću ‘uslugu’ od intervencije u Ukrajini. Vladimir Putin, čovek koji je obnovio Rusiju, svojoj zemlji je zadao teži udarac nego što je to za svog predsedničkog mandata učinio Boris Jeljcin. Ugled Rusije danas je na nižim granama nego u doba Staljina.“ Tačno, odmereno. Nema se šta ni dodati ni oduzeti.
U divljenja dostojnom, mada uzaludnom naporu da se pretvori u Smajlovićku, Milinčićka je - uz vragolast hihot - blagoizjavila da je u doba Staljina ugled Rusije bio veoma visok, a onda se upustila u prekoplotašku rodomontadu o „brisanju ruske istorije“ i ostalim tricama i kučinama koje ni Ðole Vukadinović ne bi objavio u NSPM-u.
Nije, kaže Milinčićka, ugled Rusije potamneo, niti potamneti može, jer svet nije Evropa i Zapad, mnogo je veći, a u tom i takvom svetu je mnogo više onih za koje slava ruskog oružja nije potamnela u ukrajinskom pičvajzu nego onih koji je „poriču“. Cinik bi rekao - još četiri Ljubinke raspoređene na četiri strateške tačke i Carstviju ruskom ne bi bila kraja.
Na žalost Rusije, jedna je Milinčićka. Kad je Marković u jednom momentu, sve se snebivajući, rekao da je ugled Rusije ipak potamneo, jer da se rušenje gradova do temelja ne može nazvati oslobođenjem - i uzgred stisnuo muda i rekao da se to isto dogodilo i u Vukovaru - Milinčićka je skočila kao oparena i mešajući srpske, ruske i ukrajinske reči ciknula da to tome nije tako, da Rusi ratuju malim prstom i da ne daj bože da posednu za pesnicom. I još je dodala da Marijupolj nisu srušili Rusi, nego Ukrajinci.
A čto Markovič otvetil? Ne znam. Kad se posredstvom voditeljkinog citata u galimatijas volšebno umešala i Smajlovićka sumasišavšim komentarom, povikao sam „kondukter, kesu“ i ugasio televizor da ne gledam kako se sukob Titana pretvara u sukob Titanika.
