Irina Subotić, istoričarka umetnosti
Vlast stvara svoj Beograd a ruši naš
Sve što stoji na putu investitorskom urbanizmu se ruši, pa bilo to iz vremena kneza Miloša, Кraljevine Jugoslavije ili socijalizma. Ni prema čemu ne postoji poštovanje, jer nema svesti, vaspitanja, znanja, savesti. Devedesetih smo govorili da dotičemo dno, a izgleda da smo sada u tom stadijumu. I kad mislimo da se ne može dalje, mi padamo dublje
Tokom pet minuta nade da bi u Beogradu moglo da dođe do promene vlasti a samim tim i zaustavljanja devastacije celokupnog kulturnog nasleđa, opozicione stranke su otišle i korak dalje – ponudile su rešenja da se neke stvari vrate u prvobitno stanje. Recimo, da železnička stanica ponovo došeta gde joj je i mesto, a da sa Savskog trga odšeta naprednjačko-ruska zamisao Stefana Nemanje. Tom prilikom je Irina Subotić, istoričarka umetnosti iz organizacije Evropa Nostra, dala dva predloga: jedan da se spomenik izmesti a drugi da ostane tu gde jeste, ali da uz njega „stoji vrlo jasno napisana formulacija, čitava legenda, koja bi objasnila zašto je taj spomenik ruglo, zašto je loš za Beograd, i zašto tu njemu ne bi trebalo da bude mesto“. Sutradan su se na nju ustremili svi tabloidi uz onu poznatu da se „pridružuje hajci opozicione beogradske ’elite‘ na rodonačelnika srpske države“, do sasvim originalne izmišljotine da se založila da se pored spomenika postavi „tabla srama“.
U trenutku dok je davala intervju za NIN, više od 100 žena je pored spomenika izvelo performans – vrištale su da bi iz sebe izbacile bes.
Da li mislite da bi bilo bolje da i nas dve odemo tamo i vrištimo ili ćemo više uraditi ako razgovaramo o problemu?
Velika je tuga sve što nam se dešava: taj spomenik je obeležio jedan nesrećan period koji svi preživljavamo, posebno mi koji smo vezani za kulturu. Rađen je sa idejom da bude spomenik Aleksandru Vučiću, o čemu govori i način njegovog prekomponovanja - krst zamenjen mačem sugeriše pretnju narodu. Taj kip nema nikakve kvalifikacije da bi se smatrao umetničkim delom – kao što to nema ni sam autor Rukavišnjikov. Ovakvi spomenici su u 21. veku izgubili snagu uverljivosti, razlog svoga postojanja. Postali su samo znamenje onih koji ih podižu. Svakako ih ne treba rušiti: o njima se mora pisati, ukazivati na apsurdnost i tumačiti njihov (be)smisao, a ne paganski igrati oko njega, vrištati i darivati cveće i jabuke, kako je to postala praksa.
Ipak se baš to dogodilo. Кako je postao mesto na kom se veoma čudan svet okuplja, od antivaksera do žena koje vrište?
To je regresija društva. Celo čovečanstvo je u opasnosti od neznanja koje prožima mase. Retrogradnih i desničarskih organizacija ima svugde u svetu: njihovo delovanje u masi podseća na nerazvijene civilizacije, ali one su imale svoje kôdove i njih poštujemo u tim civilizacijama, iako je to često daleko od savremenih, prosvećenih društava. Naš narod je lišen dobrog obrazovanja i vaspitanja. Školovanje i školski programi su užasni, često ih rade neuki ljudi, kao što je sve što vodi ovu zemlju trenutno neuko: od onih na čelu vlasti do onih na čelu preduzeća i ustanova. Uz to imamo i 30 godina krize. Devedesetih smo govorili da dotičemo dno, a izgleda da smo sada u tom stadijumu. I kad mislimo da se ne može dalje, mi padamo dublje. Ako postoji Кrizni štab koji se smeje na bolest koja je ozbiljno poremetila celu civilizaciju, i ako postoje opozicione partije koje pretenduju da uzmu vlast a imaju isto tako retrogradne stavove, jasno je da je celo društvo u krizi, u velikom neznanju i da je premalo šansi da se to brzo promeni.
Umesto toga imamo moćne medije sa nacionalnim frekvencijama, koji šire „vrednosti“ necivilizovanih ponašanja, jer je taj populizam svrsishodan. Oni pružaju satisfakciju primitivizmu svojim celodnevnim programima podstičući vređanje, laži, tuču, pljuvanje i psovanje kao posebne vrednosti i hrabrosti. Sa ekrana se to pretače u stvarne živote, pa nije čudo što ima toliko ubistava, nesreća, napada, grubosti i nerazumevanja onoga što je civilizovani akt. Za to nisu krivi samo mediji, već zvanična podrška takvim rijalitijima uz ponosnu poruku da smo u tome najsmeliji, da smo u svetu najdalje otišli.
Da li mislite da je takvo onepismenjavanje bilo državni projekat?
Teško da bih mogla nekog da optužim da je svesno to radio sa željom da do ovoga dođemo. Nismo poklekli sada – to traje više od 30 godina kada smo muziku identifikovali sa turbo-folkom. Sa Cecom Ražnatović je krenula „kultura“ koja je „ubijala“ sve oko sebe. U trenutku kada smo mislili da ćemo konačno dosegnuti Evropu, tadašnji predsednik države je na dočeku Nove godine stao u prvi red ispred Cece: pevušio je i uživao kako ona igra. Za mene, za nas oko mene, to je bio jedan od ključnih trenutaka kada smo posustali: ne samo da se tu ne radi o umetnosti, već kako je moguće zvanično proslavljati sa osobom vezanom za kriminal, trafiking ljudima, oružjem i drogama?
Razgovarala Sandra Petrušić, Foto Aleksandar Dimitrijević
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a 12.5.2022.
