Ekskluzivno: Savo Manojlović o Кosovu, bombardovanju, izbeglicama, dečačkim danima u Prištini, Beogradu…
Basket koji nikada nije završen
Кada su avioni sa italijanskog aerodroma Avijano poleteli da bombarduju Jugoslaviju, a usplahireni roditelji pokušali da prekinu nikad napetiju utakmicu pri rezultatu 19:20 (igralo se do 21) kao da je neko nožem presekao moje detinjstvo. Neko vreme opirao sam se odlasku, ali majčine suze u kombinaciji sa očevim besom bili su dovoljan razlog da kapituliram. Nikada kasnije onu Prištinu iz detinjstva više nisam mogao vratiti, jer bez ljudi koji su u njemu živeli to nije isti grad
Ni slutio nisam da ću, namamljen bratovljevom ponudom da ceo dan igramo basket, a i u želji da izbegnem odgovaranje kod Cane biologičarke, zapravo propustiti poslednji školski dan u OŠ „Aca Marović“. Iako većina, a sasvim moguće i sve škole u Prištini, nisu tog dana radile zbog opasnosti od nadolazećeg rata, u mojoj, po mnogo čemu specifičnoj školi, i taj dan se održavala nastava.
Trenutak kada su avioni sa italijanskog aerodroma Avijano poleteli da bombarduju Jugoslaviju, a usplahireni roditelji pokušavali da prekinu nikad napetiju utakmicu pri rezultatu 19:20 (igralo se do 21) za mene je bio momenat kada imam osećaj da je neko nožem presekao moje detinjstvo. Bio je to meč koji se nikada neće završiti. Mnoge drugove više nikada nisam video.
Odlazak
Кada je počelo bombardovanje, ko god je mogao sklanjao je decu van Кosova kao najopasnijeg područja. Prvog narednog dana bombardovanja u našem stanu je zazvonio telefon. Brat i ja smo bili sami kod kuće. Sa druge strane žice bio je moj stric, koji mi je saopštio da vozi moju sestru i brata od strica u Vrnjačku Banju kod babe. Rekao je starijem bratu i meni da se spremimo, jer će za petnaest minuta doći po nas. Ne baš primereno razgovoru sa stricom, ali u skladu sa informativnim programom i partizanskim filmovima koji su se taj dan besomučno emitovali kako bi raspalili patriotski zanos, kao i činjenicom da je prošle noći oboren jedan NATO vojni avion, prilično drsko sam odgovorio: „Nisam ja pička da bežim.“ Nakon toga sam odlučno zalupio slušalicu i izvukao gajtan iz zida, za slučaj da stric krene ponovo da zove.
Zahvaljujući ovom veštom manevru, ali i činjenici da mobilni telefoni tada nisu bili u masovnoj upotrebi, stric nije uspeo da kontaktira s majkom i ocem, pa sam uspeo da izbegnem prvi talas povlačenja. Iz ovog otkazivanja poslušnosti izvukao sam se prilično nekažnjeno. Nakon što je dobio izveštaj od strica, otac mi je dosta blago saopštio da bih, imajući u vidu situaciju, mogao da počnem da malo slušam starije, da prestanem da se pravim pametan, a nešto strožim tonom mi je naglasio da bih mogao da pripazim kako se izražavam.
Moj ostanak na braniku otadžbine bio je kratkog daha. Par dana nakon toga brat je, u potrazi za kolačima, otišao na suprotan kraj grada kod Goranaca, slastičara. Кako je to bio sam početak rata, često su gradom strujale panične vesti. U jednom momentu je prostrujala informacija da će doći do evakuacije civila, da NATO avioni kreću da sravne Prištinu sa zemljom i da se već sprovodi evakuacija ljudi. Ispostaviće se da je ovo bila jedna od glasina koju je neko navodno čuo na nekom lokalnom radiju, svi je prenose, ali je niko nije čuo direktno. Dok sam u svojoj sobi držao košarkašku loptu i pokušavao da izgledam kao Majkl Džordan sa postera nalepljenog na vratima moje sobe, u stan je ušla majka. Trudila se da izgleda smireno. To joj je prilično uspevalo sve do momenta dok joj na pitanje gde je brat nisam odgovorio da je otišao da traži kolače po gradu. Maska smirenosti raspala se kao kula od karata.
foto: Mitar Mitrović
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 30.6.2022.