Svetislav Кostić, profesor Pravnog fakulteta
Srbija je zaslužila da se borimo za nju
Odurna je moda da se ponavlja kako nama, koji smo tako dostojni svega, Srbija ništa nije dala, jer ona je često žrtva ružnog sebičluka. Da bi se političko okruženje promenilo potrebno je da svako, ako je već nezadovoljan, tome pridonese. Neko radom, neko prilogom, neko političkim angažovanjem u punom obimu. I, ne, nema ko drugi to da uradi umesto svakog od nas ponaosob
Čast da napišem ovaj tekst dobio sam usled mog statusa na društvenoj mreži Fejsbuk, koji sam objavio dan posle održanih izbora. To jutro, posle dana provedenog kao kontrolor na biračkom mestu ispred pokreta Ne davimo Beograd, odnosno koalicije Moramo, bio sam potpuno iznenađen izlivima očajanja i razočarenja rezultatima izbora, pošto su se meni oni učinili u stvari sasvim dobrim u datim okolnostima. I zato sam imao potrebu da na neki način podelim svoje viđenje onoga što se desilo. Taj status je postao dosta prisutan u javnom prostoru zato što je u sebi sadržao jednu dozu obrazloženog optimizma. Ono što ću ja probati da uradim u ovom tekstu je da objasnim zašto mislim da se u Srbiji stvari mogu promeniti nabolje, ali i zašto se to, za sada, nažalost ne dešava.
Najveći problem koji mi u Srbiji imamo, sada već nekih dobrih 30 godina (a možda i više od jednog veka) jeste primetan otklon od oslanjanja na zdrav razum u svakodnevnom društvenom promišljanju (zdrav razum bi bio sasvim dobar prevod engleskog common sense). Jer, kada bismo našim društvenim problemima pristupili sa malo zdravog razuma jasno bismo videli u čemu se sastoje naši ključni problemi, a samim time bi se pojavila i moguća rešenja za njih. A ono čega bismo se uvek morali držati su reči Vuka Кaradžića koje je napisao Đuri Daničiću povodom njegovog lamenta nad tadašnjim lošim prilikama za naš narod: Ne brini ti, moj brajko, hoće li narod propasti ili neće, nego radi ono što si ti kadar! Pa ako svaki uradi onoliko koliko je kadar, neće narod nikad propasti!
Prvo, mi danas u Srbiji nedvosmisleno živimo u društvu razorenih institucija, u jednoj haotičnoj (i sada već pomalo karikaturalnoj) poludiktaturi, u kojoj nam se preko medija daje privid da naš Gospodar čvrstom rukom vodi državni brod kroz nemirne vode svetske i domaće politike, dok je stvarnost dosta drugačija i svedoči da mi nismo uspeli da postanemo ni diktatura. Dovoljno je pratiti svađe koje se dešavaju unutar vladajućeg SNS-a pa videti da je to sve samo ne uređen sistem u kome se zna red.
Veliki broj građana ovim nije zadovoljan, ali još veći broj njih nije svestan da je dobrim delom odgovoran za ovakvo stanje stvari. Naime, da bi u jednoj zemlji postojalo demokratsko uređenje neophodno je da građani učestvuju u političkom životu i neophodno je da postoje političke institucije, na prvom mestu političke partije. Osim SNS i jednim delom SPS, mi u Srbiji ozbiljnih političkih partija još uvek nemamo. Gotovo sve stare političke partije su se same postarale, i to svojski, da se razore iznutra, da se uništi sva partijska infrastruktura stvarana decenijama, a brojni njihovi birači su na to dosta dugo oduševljeno aplaudirali (sudbina DS je dosta upečatljiva). Tako smo stigli do toga da je za vreme protesta 1 od 5 miliona političarima bilo zabranjeno da govore pred okupljenim građanima, sa apsolutnim krešendom za vreme velikog aprilskog protesta 2019. godine na kome je za govornicu pozvana mama Bake Praseta. Ako su nas poslednji izbori i poslednji referendum nešto naučili i ako je neka poruka jasno poslata, to je da bez dobre opozicione, partijske infrastrukture nema poštenih izbora. Dakle, neko mora da obuči, organizuje, motiviše i na dan glasanja izvede više desetina hiljada aktivista, posvećenih kontrolora. I onda možemo da imamo izbore u čije rezultate možemo da se pouzdamo. Ovaj posao mogu da odrade samo snažne političke organizacije. A ako smo mi razorili te političke organizacije, ako one više ne postoje, kako onda mi to mislimo da dobijemo izbore? Ili, politički pokreti mogu da se finansiraju ili iz budžetskih sredstava (ali onda moraju da budu parlamentarni), ili iz nezakonitih izvora (tajne donacije ili, pak zloupotreba javnog novca), ili iz priloga svojih članova i simpatizera. Ako mi političkim pokretima koji zastupaju naše stavove i naše vrednosti ne pomognemo svojim prilozima, onda su oni primorani da budu u drugorazrednoj poziciji jer nemaju dovoljno sredstava, ili, pak, da se okrenu onim interesnim grupama koje ista mogu da im ponude i da tako prestanu da budu naši.
Dakle, da bi se političko okruženje u našoj državi promenilo potrebno je da obnovimo ili ponovo izgradimo političke organizacije koje će moći da uspešno učestvuju u političkom životu. Odnosno, koje će za to, za razliku od sadašnjih, imati neku šansu. I da svako od nas pojedinačno tome, ako je već nezadovoljan, pridonese na način na koji najbolje ume ili zna. Neko radom, neko prilogom, neko političkim angažovanjem u punom obimu. I ovo nije nikakva velika mudrost, već samo zdravorazumski pristup. I, ne, nema ko drugi to da uradi umesto svakog od nas ponaosob. Isti ovakav zaključak bi se mogao izvesti u pogledu radničkih prava i nedostatka sindikalne organizacije kod nas, naročito na nivou privatnih poslodavaca. Pitajte taksiste ili advokate, čiju spremnost na borbu za svoja prava i sposobnost da se organizuju, tako retku u našem društvu, možete samo da poštujete, nezavisno od toga da li se sa njima slažete.
Drugo, u našem društvu je postalo već nekako opšteprihvaćeno da se običan narod mora lagati, da je narod nerazuman, nesposoban za promene ili modernost, i da je najbolje držati se ustaljenih zabluda ili otvorenih laži koje su se nekako lepo uklopile u naš svakodnevni život. Mi smo Srbi izuzetni i posebni! Nikom nije kao nama! Stalno izloženi nepravdama, narod koji za pregovaračkim stolom gubi ono što njegovi junaci izvojuju u ratovima. Stradalni. A onda druga krajnost, mi smo narod naopak, ovde nikada ništa ne može da se promeni, ovde su ljudi zaostali i primitivni, na kraju krajeva glupi i zli. Кada bi malo znali nešto o narodima koji žive oko nas, možda bi nas nasmejalo to da sve ovo isto, gotovo bez izmenjenog slova, možete čuti da Mađari govore za sebe, ili da to tako isto govore Bugari o bugarskoj sudbini. A ovo su nam samo primeri iz komšiluka, u široj okolini ih ima još više. Prvo, naš narod uopšte nije tako loš, naprotiv. On ima tu tragediju da oni koji bi trebalo da mu budu prvaci svoj posao ne rade baš na najbolji mogući način i to već dosta dugo. I često nemaju nikakav osećaj odgovornosti za taj svoj narod i njegovu sudbinu.
foto: Vladimir Živojinović
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 30.6.2022.
