Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Da nema Vudija Alena, Džon Oliver bi bio najduhovitiji Amerikanac. Mada je inače Britanac. Ali dobro, niko nije savršen. Kako god, ima sir Oliver običaj da u svojoj emisiji, kad najavljuje događaje iz neke zemlje, da i kratku, urnebesnu deskripciju te zemlje, u svega nekoliko reči.
Deskripcije se, naravno, menjaju s tzv. razvojem događaja. Jednom davno, a povodom ubistva Borisa Nemcova – još jednog u nizu ubistava Putinovih političkih protivnika s kojima, mislim na ubistva, Vladimir Putin nema ništa (kao što Klinton nije imao ništa s Monikom Luinski) – Oliver je prilog o tome najavio ovako: „Rusija: budući dom četrdeset i pet miliona Ukrajinaca“.
Svi smo se smejali, jer je smešno, ali to je zapravo smeh kao katalizator jedne dubinske nelagode: gledalac zna da postoji potencijal da ta rečenica postane doslovno tačna i ni najmanje smešna.
Sedam godina kasnije, tenkovi i haubice preoravaju ukrajinske gradove i sela upravo s namerom da izbace futur iz Oliverove rečenice, čime bi ona zauvek prestala da bude smešna.
U imenu ruskog državnog medija – čuj, medija! – Russia Today nema futura: na delu je čisti prezent. I to ime je, da vam kažem, sasvim odgovarajuće. To je Putinova Rusija danas, onakva kakvom voli da vidi sebe, i kakvom bi volela da je svi drugi vide.
U osnovi, RT je izvozna ekstenzija ruskih medija koji služe za unutrašnju upotrebu.
Oni su u ovih dvadesetak godina stvorili paralelnu dimenziju koja orbitira negde na spoljnim rubovima stvarnosti, ali u koju znatna većina Rusa veruje, delom zato što to želi i što joj je tako lakše, delom zato što više zapravo i nema drugog izbora. Ideja koja stoji iza RT je da paralelna dimenzija stvarnosti prekrije i apsorbuje, dakle pojede i poništi ovu „običnu“ dimenziju u kojoj mi obitavamo, i da – u nekom idealnom, nedostižnom scenariju – ceo svet postane preslika slike svesti i tumačenja stvarnosti malog, ustrašenog potrošača telekranskih zapovesti iz Nižnjeg Novgoroda ili Semipalatinska.
U redu, znamo da se ništa slično se neće dogoditi. Ali, njihovo je da pokušaju, zar ne? I sve je to nekako taljigalo do 24. februara, dana u kojem je mnogo toga što smo mislili da znamo moralo da počne da se uči iznova. Ponekad i iz starih udžbenika koje smo olako i prerano otpisali.
I tako je RT, ne kao medij (jer on je to samo „tehnički“) nego kao sastavni deo putinovske mašinerije destrukcije, postao nedobrodošao u mnogim, takoreći svim zemljama koje su poželele da učine bar nešto za Ukrajinu, čineći tako nešto i za sebe same, dok još mogu.
Sada će se, kažu, sa boljih i jačih adresa prognani RT skrasiti u Srbiji. Niko ne zna šta to tačno znači, ali niko ne zna ni šta tačno znači „ruski humanitarni centar“ u Nišu, pa ipak svi nekako znamo šta je to.
Priča o RT u Srbiji posle februara 2022. nije, naravno, ruska, nego srpska priča. Ako je on moguć ovde i sada, onda je moguć samo kao logističko uporište za druge „specijalne operacije“. U Srbiji je, kao „medij“, naime, sasvim nepotreban: većina medija u Srbiji mogla bi se već danas zvati Russia Today, i većina njihovih konzumenata već danas zna i misli tačno ono isto što i oni u Sverdlovsku i Semipalatinsku, kojima je Rusija i juče i danas i sutra. Čisto traćenje resursa, dakle.
A možda se RT sam pozvao u Srbiju, kao onaj Putinov subaša nedavno? Možda se time samo još jednom testira odanost upravnika gubernije i njegovih pomoćnika? Možda, ali ne vidim mnogo toga utešnog ni u toj mogućnosti. Utoliko pre što bi ovi, kakvi su, i taj test mogli da polože s odličnim. Ne valja i nije hrišćanski ljude stavljati na ona iskušenja kojima bi mogli da podlegnu.
A ja se sve pitam kako li bi Džon Oliver prokomentarisao ovu vest, kad bi nekim nesrećnim slučajem bila dovoljno važna da se on osvrne na nju? Da li bi rekao: „Srbija: od ‘Rusije danas’ do Rusije sutra“ ili „Rusija: buduća matica sedam miliona Srba“? U svakom slučaju, sir Oliver ima preča posla, a nama ništa više nije smešno.
