Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs
Kad se drvo osuši, tu više nema pomoći. Može samo da se izvadi i na njegovo mesto posadi novo. Međutim, postoji i solomonsko rešenje patentirano u krilu naprednjačke hortikulture koje je demonstrirano u Novom Sadu pred obeležavanje godišnjice Oluje. Naime, neko je procenio da bi jedno sasušeno drvo kod zgrade Srpskog narodnog pozorišta moglo bosti oči visokim gostima, među kojima je bio i Aleksandar Vučić, i dosetio se originalnog rešenja. Sasušene grane su maskirane svežim mladicama koje su imale zadatak da umrlo stablo „ožive“ dok ceremonija ne prođe, a posle će i one da uvenu, ali važno je da izdrže to jedno popodne.
Ovo nije prvi slučaj potemkinovske domišljatosti ove vlasti. Pre tri godine, kada je Vučić trebao u Vranju da prisustvuje otvaranju nove zgrade pozorišta, nekom tamošnjem nedremanom oku se učinilo kako susedna oronula zgrada kvari ambijent pa je prekrivena nekakvom mušemom koja je glumila fasadu.
Postojalo je za turskog vakta i zuluma svakojakih opačina, a jedna od njih je bila i „vezivanje za mrca“ gde živog čoveka privežu za mrtvaca i tako ga kažnjavaju. Ovo čemu mi prisustvujemo nije baš ta vrsta morbidarije, ali jeste „šminkanje mrtvaca“ koje ima za cilj da nam se mrtvo i zapušteno proda kao živo i novo i ne bi bio problem da su ovi primeri samo izolovane bizarnosti, ali mi svedočimo poplavi lažnjaka svake vrste.
Svakodnevno nam se predstavljaju celi drvoredi osušenih stabala prekriveni „zelenilom“, a mogla bi se napraviti pozamašna izložba režimske „pejsažne arhitekture“ iz raznih oblasti života.
Šta je drugo nego lažnjak, kada vam strogo kontrolisani rakurs kamere prikaže jednu operacionu salu kao spejs šatl od bolnice, preskačući ostatak ruine za koji se ne zna da li će i kada biti završen?
Šta su, ako nisu prevara, oni silni plagirani i besmisleni doktorati i kupljene visokoškolske diplome kojim se diče ovdašnji visoki zvaničnici?
Jeste, ti „naučni radovi“ imaju korice, zvučne naslove na njima, odgovarajući broj strana, fusnote i izvore, diplome su ispisane krasopisom, ali mu, na kraju, i jedno i drugo dođe kao ona stvar nacrtana na tarabi.
Šta je, ako nije podvala, statistička alhemija koja reklamira najveći BDP u regionu ili prikazuje veliku prosečnu platu, a građani se iz prodavnica vraćaju držeći se za glavu? Nije mala plata, nego je mesec dugačak!
Šta je, ako nije vranjanska mušema, onaj tanki sloj asfalta na beogradskim ulicama koji ne može da izdrži duže od dve godine, nego se rastače i raspada, a krpljenje se posle prikazuje kao infrastrukturni radovi prvog reda?
Šta je, ako nije obmana, kada slupaš nekoliko stotina miliona evra u četrdesetak kilometara pruge da bi njom voz mogao da juri 200 na sat, dok na ostalih dve hiljade kilometara vozovi idu sporije nego pre sto godina?
Šta je, ako nije mućak, kad na haubu šklopocije iz FAP-a zapandrčiš „mercedesov“ znak i kažeš da automobilski gigant iz Nemačke stiže u Srbiju „u martu“. Otada smo ispratili devet ili deset martova, ne držite me za reč, ali ne držite ni Vučića koji je to najavio.
I upravo zato što ovde niko nikoga ne drži za reč i što se stvarnim predstavlja ono što vidite na televiziji a ne rođenim očima, moguće je da sasušeno drveće naprasno zazeleni i da tapete
izigravaju fasadu. I zato me ne bi začudilo da sledeći put organizuju i berbu na onom drvetu, a da se neki idolopoklonik režima zakune kako je onomad na vranjanskoj zgradi lično otvarao prozore. A što dihtuju!
