Draža Petrović, kolumna za portal N1
Uveravali su me da su zdravi – rekao je posle poraza od Brazila Dragan Stojković Piksi, misleći na srpske fudbalere od kojih najvažniji igrači nisu bili zdravi, a slično će jednog dana reći i neki glasač Srpske napredne stranke, mada će onda biti kasno.
Piksi je, jelte, spremio „tešku artiljeriju“, kako su pisali pojedini srpski mediji, pa se utakmica sa Brazilom diljem Srbije, sadašnjih srpskih zemalja, bivših srpskih zemalja i potencijalno srpskih zemalja, s pravom očekivala kao rat koji moramo dobiti, inače će svi Srbi, ako izgubimo, na automobile, valjda, morati da okače brazilske registarske tablice.
Te je i logično bilo da predsednik Srbije taj željno očekivani rat, od svih poželjnih društvenih grupa u čijem društvu je mogao da prati ovu epsku utakmicu, izabrao da je gleda u okruženju pripadnika vojne policije Vojske Srbije, o čemu nas je uredno obavestio Vučićev samohodni Instagram.
Nije izabrao da utakmicu prati ni sa odžačarima, ni sa radnicima Soko Štarka, ni sa sudijama, ni sa dizačima tegovama, ni sa beskućnicima, ni sa gutačima vatre, ni sa logopedima, ni sa medicinskim sestrama, ni sa Piksijevim niškim komšilukom, već sa vojnim policajcima, mada je logičnije bilo da ga prati sa samohodnim haubicama ili sa samohodnim višecevnim lanserima raketa.
Uglavnom – na samom početku utakmice Vučićev samohodni Instagram bio je ovlaščen da objavi fotografiju predsednika, okruženog vojnim policajcima, čipsom, žu-žuom, fantom, koka-kolom, ogrnutog nekim čarobnjačkim plaštom za koji se ispostavilo da je srpska ratna zastava, kako prati utakmicu sa zagonetnim smeškom, a sa zida u desnom uglu fotografije, predsednika Vučića posmatra lično predsednik Vučić, ali uramljen.
Vojni policajci, dakle, kako se vidi na toj slici, uramili su na zid predsednika Vučića u sali za gledanje televizije, mada nisu ni morali da ga uramljuju jer je predsednik stalno na televizoru, uramljen na ekranu, pa je uramljivanje predsednika na zid u istoj prostoriji čist promašaj ovlašćenog dizajnera enterijera kasarne vojne policije. I baš u trenucima kada je na televizoru trebalo da bude nešto što nije predsednik Vučić, među vojne policajce banuo je predsednik, bez rama, ali je tu za svaki slučaj ostao i onaj uramljeni.
Pre utakmice, predsednik je izjavio da je zvao Piksija i poželeo mu sreću.
Bilo je to ovako:
-Piksi, dobar dan, ovde vrhovni komandant! Molim te da me pažljivo slušaš jer sam ja jedini Srbin koji je uspešno pobedio žute, pa bih ti preneo neke recepte i taktike! – pozdravio je predsednik Piksija.
PIKSI: O zdravo, vrhovni komandante, zanima me samo: Koje žute, kakve žute!? O kakvim žutima pričate?
PREDSEDNIK: Piksi, ne znam koliko si upućen, ali javljaju mi iz BIA da će Brazilci na teren izaći u žutim dresovima!
PIKSI: U žutim!!! U majku mu, od te boje bole oči!
PREDSEDNIK: Jeste, bole, bolele su i mene oči tolke godine, ali, samo me pažljivo slušaj, znam ja kako sa žutima…
PIKSI: Naravno, svaka sugestija je dragocena. Naročito od ljudi koji su uspešno pobedili žute, jer od one generacije iz Montevidea niko više nije živ, pa baš dobro što ste se javili!
PREDSEDNIK: Znam ja sa žutima! Bagra je to velika, moraš objasniti igračima da su žuti opljačkali Srbiju, i da za sve loše što se dešavalo Srbima u novijoj istoriji odgovornost snose samo žuti, taj motivacioni govor uvek uspeva, a mi ga često izgovaramo i na Akademiji mladih lidera SNS. Posle toga naši mladi lideru ujedaju žute sa mnogo više posvećenosti, agresivniji su, jurišaju na žute, šutiraju žute u cevanice, uglavnom, žuti ne znaju ni gde im je dupe ni gde im je glava.
PIKSI: Znači, da im kažem da su žuti najgora bagra koja postoji…
PREDSEDNIK: Jeste, i reci im da sam im ja to rekao. I kaži im, s obzirom da od one generacije iz Montevidea niko nije živ, sem onog Bjelogrlića, ali je on mnogo požuteo, jedino ja znam recepturu sa skrljavanje žutih. Mislim ja sve znam, al ovo mi je uža specijalnost.
Posle je predsednik gledao utakmicu u kasarni vojne policije, prvo poluvreme gledao je u televizor, a drugo poluvreme je mnogo više gledao u svoju uramljenu sliku levo od televizora.
– Izgleda je Piksi zaboravio šta sam mu rekao… Ne možeš samo žutog Nejmara da krljaš u cevanice, moraš sve žute da krljaš! Bagra je to. Opljačkali Srbiju, majke im ga nabijem, i još oće da nas pobede! – mrmljao je predsednik u prijatnom razgovoru sa vojnim policajcima, koji su prvo poluvreme gledali u televizor, a drugo poluvreme su više gledali u predsednika Vučića koji je više gledao u svoju uramljenu sliku nego u televizor.
Onda je predsednik zvao Piksija.
PREDSEDNIK: Pa dobro, bre, Piksi, pa ne mogu ja da sve radim u ovoj zemlji, da idem da pobeđujem Kurtija, da pobeđujem žute! Vi ništa ne možete sami! Je l’ treba da dođem ja u Katar da držim motivacione govore igračima!?
PIKSI: Vrhovni komandante, nije mi ni do čega. Dođe mi da se obesim o ovaj reflektor na stadionu!
PREDSEDNIK: Nemoj da se besiš, nego imam radosne vesti iz Brisela: dogovorio sam s Kurtijem da mi ne izdajemo nove srpske tablice, al’ da nam on preko svojih veza sredi da pobedimo Švajcarsku! I onda sigurno idemo dalje! Tvoje je, dakle, samo, da kako znaš i umeš pobediš Kamerun! Za njih nemam recept, al’ mogu da pogledam, jer ja radim ko crnac pa znam njihov mentalitet!
PIKSI: Odlično. Nego, problem je bio što su me uveravali da su naši najvažniji igrači zdravi, ali oni nisu bili zdravi!
PREDSEDNIK: Pa šta! Kakvo je to opravdanje!? I ja sam uveravao narod da smo svi im Srpske napredne stranke zdravi, sada nam kažu da nismo zdravi, najviše nam kažu da nismo normalni, ali koga to briga. Nije bitno da li je neko zdrav, da li je neko normalan, nego je bitno da pobedi žute! Jasno!? – rekao je predsednik u kasarni vojne policije, zagledan u svoju uramljenu sliku.
Srpski narod kad god naiđe neko Svetsko prvenstvo u fudbalu na kome igra i Srbija, posle početne euforije poželi da ima kataraktu, jer onda bar ne bi video ništa što može da ga iznervira, pa je i Svetsko prvenstvo u Kataru već posle prve utakmice za Srbe postalo Svetsko prvenstvo u katarkti. Katarkata je i inače dobro rešenje ako živite u Srbiji a ne biste da vidite koga sve ima na televizoru ili na Instagramu.
Ili, na primer, ko je sve uramljen po zidovima naših kasarni.
