Teofil Pančić, komentar za portal nedeljnika ''Vreme''
Otkad sam uopšte svestan da postoje svetska i evropska prvenstva u fudbalu, a tome je već više od pola stoleća, uvek sam navijao, naravno, za Jugoslaviju i za – Englesku. Razlozi nikada nisu, priznajem, bili samo fudbalske prirode, pa šta? Pa, ni za Jugoslaviju ne navijam samo zarad fudbala nego zato što je moja. Tako ni za Englesku ne navijam samo zbog neuporedivog engleskog fudbala nego zbog (prvog pravog) rokenrola i Montija Pajtona, zbog parlamentarne demokratije a u inat monarhiji, zbog panka i zbog Čerčilovih krvi i znoja i suza a uprkos Crvenim mundirima, zbog engleskog vremena a uprkos engleskoj hrani i grejanju… Ima li tu neki problem?
Razume se, ništa se nije promenilo do danas. I dalje navijam za Jugoslaviju i za Englesku.
Tako sam, u ponedeljak, navijao za Englesku protiv Irana. Doduše, navijao bih "protiv“ Irana i da su na drugoj strani terena bili, šta znam, Francuska, Italija, Nemačka, Urugvaj. Zašto? Eh… možda treba pitati same Irance, one koji ovih dana govore (tamo gde mogu i smeju da govore – dakle, ili anonimno, ili u inostranstvu) kako ni sami ne podržavaju reprezentaciju svoje zemlje, jer bi njeni eventualni uspesi bili samo voda na mlin režima.
Ali ipak, gledajući onaj prenos u ponedeljak, morao sam donekle da redefinišem svoje navijačke preferencije. I dalje nipošto ne navijam za Iran, ali navijam za – Iranke.
Slobodne i lepe žene iranske – lepe već i zato što su slobodne – bile su na onom katarskom stadionu (tjah, Katar… to je priča za sebe, znamo već) gologlave, jer im je tako bilo od volje, i jer nema tog muškarca na svetu koji treba da ima pravo na to da im zapoveda šta će činiti bilo sa glavom, bilo sa kojim drugim delom svog tela (a bogme i duše). A kamoli da to čine nadrndani bradati dedaci koji više ni nad sopstvenim mokrenjem nemaju kontrolu.
I navijale su, te žene, pre svega za sebe, i za život. Tako je i govorilo ono što su ispisale na sebi ili oko sebe: women, life, freedom. I navijale su za iranske fudbalere onoliko koliko su oni sami bili u stanju (nepevanjem himne) da se odvoje i odlepe od režima koji će ih rado zloupotrebiti ako bude imao načina i povoda, a u meri u kojoj to nisu uspevali, bilo im je svejedno. Što se njih tiče, može Engleska da zabije šest komada, šta one imaju s tim? Nije ih dala njima, nego ajatolasima.
Pošto, rekoh, navijam za Englesku, bilo mi je drago videti onih 6:2. Ali mi je još mnogo draže bilo videti slobodne i lepe iranske žene. One su se radovale do kraja. One nisu izgubile ni ovu utakmicu, niti će izgubiti bilo koju drugu. Neće biti ni lako ni brzo, ali produžeci će trajati sve dok se ne ostvari ono što je neminovno: dok žene, život i sloboda ne pobede.
A što se Jugoslavije tiče, ko zna… Protiv Maroka je bilo traljavo, videćemo šta će biti protiv Brazila.
