Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Žudnja za informacijom nije podložna merenju pa je beskrajna. Nije moguće da nam bilo ko isporuči svoju konačnu istinu. Za njom se traga u slobodnom opštenju, to je nasušni životni poduhvat svakoga od nas. Bez javnih sloboda istina je sakrivena u sopstvenom ropstvu.
Kad nema drugog mišljenja o ćudi vlasti, istina postaje vlasništvo samo onoga koji vlada ljudima pa i putevima saznanja koja utiču na njihovu sudbinu: u konačnom bilansu to je izbor između života i vegetiranja, pri ćemu je uhapšeni informativni prostor, cenzura, obožavanje nakaznih totema i beznađe u vladavini tupoumne fukare ravno smrti.
Jedva se držimo da ne upadnemo u informativnu gluvu sobu koja neizbežno ubija zatočenike ali i zidare takve tamnice. Malo medija izloženih torturi sudnjom mukom nam drži glave iznad mutne vode. Ponegde se još može videti grozna nagota krivotvorenog kralja, njegovi ludački ispadi i rušilački podvizi.
Namera je da se čitava okupirana država odene u simboličku ludačku košulju sa posebnim vrstama rukava. Oni koji to nose ili budu primorani na takvu vrstu mode, lišeni su prava na otpor. Pobuna se ima računati kao bolest, a takve bolesti se leče nasilnim terapijama.
Tako se te stvari odvijaju u zloglasnim bolnicama kojima rukovodi opasni pacijent, opštim nemarom utekao od svake ljudske norme. Namera je da to niko ne vidi, da se ugase novine i televizije koje pokazuju smisao tih užasnih prizora, pa da nastane vreme razuzdane proslave agonije, bez primedbi, uz panegirike, nadrealne slike vračeva, opsenara i čudaka, jedinih koji mrtvom plemenu govore o čarobnim vremenima.
Juče su nas sačekali zatamnjeni ekrani na televizijama N1 i Nova S. Nije bilo programa, osim upozorenja na crnoj pozadini: Mrak u Srbiji bez slobodnih medija.
Sve je to stiglo iznenada i na vreme. Verovao sam da će ove televizije ostati bez prekida uz svoje gledaoce, sve dok još ima vazduha. A opet, izgleda da je došlo vreme ćutanja u mrklom mraku, možda taj poslednji čas ističe ili je već istekao.
Ovdašnji vladar je gladan opšte i javne ljubavi, cveća, ovacija i oduševljenog klicanja. Slavljenja herojskih podviga i odluka kojih nema. Ali nije on taj koga je moguće voleti. On želi da mu se svi dive, ali to mogu samo oni koji ne vide ništa, pa ni njega, i iz takve ga magluštine pretvaraju u boga. Taj kult je izrastao iz mržnje koju stvara kult. I u sekti, mržnja je svestrana: on prezire sve one koji ga ne vole i one koji misle da ga vole. Ali osim deset očaranih političkih erotomana i ulizica, ne voli ga niko, čak ni oni. To se zna, ali ne sme da se kaže da se zna.
Zbog toga je njegov prezir prema svima tako očit. Saznanje o poreklu njegovih javnih grimasa i učestalih mahnitih ispada, na primer, razbilo bi iluzije o čoveku posebnih svojstava, i pokazalo živi portret poslednjeg stadijuma Dorijana Greja. To mora da ostane sakriveno, kao tajna o sramnoj bolesti koja je odavno dostupna svima.
To je samo jedan, ali važan deo vladavine koja se već može odrediti kao tiranija u nastupanju. Sve to o ljubavi i mržnji, o lažnom obožavanju, opštenju sa zločinima, o nakazama i drugim gadostima, poznato je svakome, čak i uz potpuno podaničko zagađenje njegovih medija. Oni već dugo rade na pretvaranju građanstva u krotko pleme obnevidelo od manjka svetlosti, lakoverno i zatucano. Nema dobrog objašnjenja za opstanak tako sumorne i zlokobne vladavine, osim medijske diktature, dresiranih urednika, opasnih javnih laži i opskurnog cenzorskog retuša.
Na naslovnoj strani njegovog tabloida jednom je objavljeno da taj ima bele bubrege kao Damjanov zelenko, a on to nije porekao. Čitaoci tog smeća veruju u posebnu obdarenost poglavice, koji ne samo da klatara najveći, nego igra fudbal, košarku, pleše do snova. Zašto ne bi imao te zamašne stvari koje mu stalno stavljaju u procep? On je tamo ponizan, ali ovde se zna da je junak i da svakome u brk pljune sve što mu je na umu.
Dve nezavisne televizije i jedne dnevne novine još mogu da izraze nevericu, kažu istinu i da se javno podsmevaju nadmenoj karikaturi, ali gde ima diktature, nema sumnje. Zato i crnilo na ekranima, da se zna šta se događa i šta sledi.
Zato je konačna ideja gospodara Srpskog sveta da bude ugašeno sve što ume da misli. Jedan misli za sve, a kad to bude dovoljno, onda je kraj.
Na početku civilizacije je bila reč, možda će se nešto slično dogoditi i na njenom kraju. Profesorka Vodinelić misli da bi to bila beseda nekog diktatora, sa naumom da objavi poslednji čin.
Pre ubistva Olivera Ivanovića bila je pogana reč. Zastrašujuću progon, pogrom i pogrde objavljene na Pinku. Tamo je počelo ubistvo. Tamo se i zataškava. Gašenje svega osim Pinka i njegovih derivata, značilo bi da je Oliver mrtav a možda i nije, nego je negde nestao tek tako. Ništa se o njemu više ne govori. Ubica bi mogao i dalje da se pokazuje kao njegov najbliži posmrtni prijatelj.
Od noćas ponovo rade N1 i Nova S. Bio je to surov i lekoviti opit. Najava tamnice koja će biti sve što imamo, ako nam čudovišta konačno zauzmu oči.
