Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Ne bejah one večeri siguran da sam dobro čuo. Razne vesti i njihove negacije putuju prostorom, sukobljavaju se i sa vremenom i sa istinom. Više nije potebno da tražimo informaciju, ona traži svoje naivne potrošače i najčešće dolazi sama, ili se pokazuje kao ostvariva zabluda. Ne moramo da idemo nigde, čuda dolaze po nas.
Postoji nešto što ipak nadilazi neobičnu priču ili namolovana varoška pripovedanja iz kojih vire urbani mitovi i restlovi folklorne palanačke filozofije. Nešto mnogo jače i bolje. Takav je rang javnog istupa Nebojše Zelenovića, koji se iznenada izdigao iz plesnive opozicione nemoći i bacio se u talase velikih voda. Svakako ste čuli šta je sve rekao, a ako niste, možda i zaplovite njegovom ratnom flotom. On je nekada bio ozbiljan čovek, u politici je dovoljno dugo da makar razume razloge zašto je tamo.
Zašto je tamo? Možda da bi nešto promenio ili da bi pomogao da se promeni vlast, a sa njom i sistem. Nekada je bio duboko u oblasti velikih ciljeva, a onda je možda shvatio da je politika veština malih koraka. Sve dok se ne iskorači jako, potpuno drugačije nego pre, pa se započne hodanje po vodi i plovidba po njivama.
Zelenović je predložio da Srbija dobije, pribavi, izgradi ili zamisli sebi ratnu mornaricu. Sve već imamo, prestigli smo sebe u svemu, jurimo u istom ritmu sa najvećima, živimo u izobilju, gušimo se od nabreklih ljudskih sloboda. Naša je utopija ostvarena kao zamisao vrhovne ideje. Samo nam mornarica nedostaje. Osećamo da bi brodovi, makar bez motora posada i oružja, daskovnjače bez porinuća, sa galiotima manekenima iz rodoljubive mladeži na njima, doneli sigurnost ugroženoj Srbiji, okruženoj morem, zalivima, zatonima, marinama, dokovima i okeanskim koridorima.
Nedostaju nam velike vode, ali to nije za nas prepreka za odluku da se ploviti mora po bilo čemu. Naša su brodogradilišta davno u inostranstvu, već decenijama nismo ništa porinuli. Ali ima toliko brodova duhova koji plove sami po odluci nečega nedokučivog, posade im ne trebaju, niti bilo šta na njima. Uzećemo neko more pod kiriju, deo nezaposednutog okeana koji će nam udeliti dobri ljudi. Bar toga ima. Kad vide našu mornaricu daće nam slobodne vode da izdaleka motrimo na suvu otadžbinu. U romanu Ostrvo dana pređašnjeg, junak te priče Roberto, plemić i pustolov iz 17. veka doživljava brodolom. Kao jedini preživeli istražuje svoju višegodišnju samoću na ukletom brodu. Ima dovoljno vremena da se spasava poimanjem filozofije plovidbe od koje nikada nije odustao. Na brodu je koji ne plovi, nema nikoga, a on nalazi sve znakove života koje nije video kad je brod bio pun očaranih putnika.
Eto, i to sam zamišljao pokušavajući da razumem Nebojšu Zelenovića, makar kroz jednu Robertovu mudrost: svaka plovidba nosi u sebi prokletstvo i uznesenje svake druge. Svi koji su plovili ili će ploviti, uvek plove, povezani su istom vodom kojoj kraja nema.
Nije, dakle nemoguće ploviti ni u čemu i ni sa čim. Mada Nebojša nije uspeo da razluči čemu to, niti da se naknadnim objašnjenjima ratosilja besmislica od kojih je sačinjena njegova ideja. Nije mu išlo, ideja je sastavljena od nečega čega nema niti je moguće, pa se njeno dalje objašnjenje kretalo oštricom na granici razumnog poimnja. Pritom nije najluđa okolnost što igrom slučaja nemamo more. Nego što se Zelenović nije setio nečeg drugog, bilo čega. Makar šabačke čivije, kojoj bi tema bila, na primer, ratna mornarica u uslovima suše.
Znajući ponešto o vidovima vojske, misleći samo na ono što nisam zaboravio, tragao sam za logikom formiranja srpske ratne mornarice izvan Srbije, ili možda čak u njoj. Koja bi to bila formacija, da li bi imala krstarice, razarače, topovnjače, minopolagače i minolovce. Ali čak i da sve to negde postoji, ko bi se ukrcao na te deplasmane ploveće sile koja je neizbežno na tuđoj akvatoriji, ili ukopana na domaćoj zemlji. Svoje izabrane putnike Noje je ukrcao na brdu gde je kovao Arku, čekajući da potop stigne do mitske lađe.
Posumnjao sam u svoja stara znanja. Svašta se događalo, možda nisam dovoljno dobro pratio mogućnosti novih plovila. Ko zna šta se sve promenilo u pravilima o upotrebi plovećeg vida svake vojske koja drži do sebe i čuvanja svojih teritorijalnih voda. Sinoć sam pozvao starog druga, kapetana bojnog broda, podmorničara Milana Komara. Ako on ne zna ništa o prednostima te zamisli ili o razmeštaju srpskog brodovlja novog doba, ko će znati?
Lepo smo se ispričali. Ali on nije mogao da domisli šta se to događa i kako je mislilac stigao do paradoksa koji nije ništa manji od postojanja večno obnovljivog izvora energije: perpetuum mobile. Da li se Zelenović iznenada našao usred zamisli koju bi mogao da ostvari u saglasnosti sa sličnim utopijama.
Ništa luđe nisam čuo godinama! Takav je epilog našao Milan Komar u razgovoru koji smo vodili, tražeći fantastične literarne izvore i primere za antologijske nesuvislosti. Ali, nismo ih našli. Ostaje da čekamo. Da ja krenem, na primer, za ukletim brodovima Umberta Eka. A on kao podmorničar podvodnim koridorima Žila Verna.
Ali, na kraju svake plovidbe koje nema, ipak čekaju poslednji letovi koji se pamte. Vrhovni je objavio trijumfalne ishode svojih pregovora oko nabavke arapskih dronova sam*ub*ca. Opitni dron će uskoro da položi svoj jedini život za otadžbinu, i da se na Pasuljanskim livadama dobrovoljno rasprsne u svom prvom i poslednjem suic*du.
To ipak nije sve od najboljih ideja. S*moub*stvo nije kraj. Savršeno je ono što je nezamislivo a ostvarivo. To je kreativnost domaćeg uma koja prkosi nemogućem.
Uskoro sami osvajamo proizvodnju ovog ubitačnog projektila. Domaća pamet je na pragu rešenja koje će biti naša tajna. Pravićemo dronove-sam*ub*ce za višekratnu upotrebu.
