Piše: Svetislav Basara
Usred mini-serijala posvećenog kulturi rušenja, dogodio se još jedan pokušaj rušenja Visokog Mesta, u (lošoj) organizaciji vanparlamentarnih ekstremista, od koga su se parlamentarni ekstremisti - Boškić Obradović, A-bomba Jovanović i Mica Zavetnica - ogradili, iako je Prvoograđeni, Boškić, primećen u blizini ograde ispred prezidencijalnog konaka. Bio je tu za svaki slučaj. Da - ukoliko strmopizd uspe - preuzme vlast.
Od tog posla onomad nije bilo ništa, ali lako se može dogoditi da jednoga dana Boškić zasedne na vlast. Trebalo je, u stvari, da umesto „može“ napišem „mora zasesti“, zato što se nijedna od parlamentarnih politika u Srbiji - osim politike DB, koja je različita, ali smušena - suštinski ni u čemu ne razlikuje od Boškićeve, osim u stepenu prihvatljivosti tzv. zapadnim partnerima. A znamo da u Srbiji najbolju prođu imaju upravo politike - i njihovi alfa mužjaci - najmanje prihvatljivi „zapadnim partnerima“.
Poražavajuće je da je krajem XIX i početkom XX veka srpska politička scena bila ideološki profilisanija, energičnija i efikasnija nego u prvoj polovini XXI. Jeste i tada radikalska ideologija „narodne države“ bila dominantna, ali su joj se energično suprotstavljali ideološki profilisani i solidno organizovani socijaldemokrati, liberali, zemljoradnici, kasnije i komunisti.
Još jedna interesantna stvar: nijedna od drevnih partija se nije kitila pridevom „srpska“; računalo se valjda da su stranke registrovane u Srbiji po definiciji srpske. Čak se i najsrpskija radikalna stranka zvala prosto Narodna radikalna stranka.
Teško je danas u Srbiji naći stranku koja u imenu nema „srpska“ ili „Srbije“, a pogotovo je teško naši neku koja osim „srpska i „Srbije“ ima još neki politički program. Strogo uzev - i uz retke izuzetke - trenutne srpske politike i nisu politike, nego teologije palanke i mitologije za početnike čiji se (interni) programi svode na samo dve tačke: sačuvati vlast po svaku cenu ni po koju cenu ne dajući Kosovo i 2. osvojiti vlast po svaku cenu, najbolje nasilnim putem, a ako to ne ide, onda optužbama da vlast „prodaje“ Kosovo.
Da ne bih opet prekardašivao i mini-serijal prenosio u narednu nedelju, poentiraću osvrtom na još jednu inovativnu ideju o strmopizdu vlasti, lansiranu iz majstorske radionice JexS-aTadića. Tadić je, naime, u intervjuu Danasu, između ostalih misli velikih ljudi, odvalio i sledeću: „Ovaj režim računa na strah više nego na bilo šta drugo. Kraj ove vlasti će se desiti onda kada nestane strah“ (kurziv Tadićev ili redakcijski).
Kao i njegov bivši prijatelj Kid, krle22, Tadić je polovično u pravu. Režim doista računa na strah, ali nije režim taj koji uteruje strah u kosti, on samo manipuliše već postojećim - umal grešna mi duša ne napisah urođenim - strahom, uključujući i strah od promaje većinske populacije lenjivaca i kukavica (ide to dvoje u paru).
Strah ne nestaje. Od straha se oslobađa. Mogao bih sad nadugačko i naširoko pisati o tome koliko je JexS malo učinio na oslobađanju od straha i zavisnosti, ali dosta je svakom danu straha njegovoga.
