Neverovatno blag, divan brižan čovek – školski čuvar, Dragan Vlahović. Jedan od poginulih u tragediji u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar, uz još osmoro dece, koje je svakoga radnog dana dočekivao na školskom ulazu.
Brojne priče šire se ovih dana o anđelu-čuvaru, sve su pune samo reči hvale.
“Teško je bilo poverovati svim roditeljima u vest da je Dragan ubijen, u školi, još teže da ga je ubio jedan od njegovih đaka. Izgledalo je nemoguće. Usledila je zatim strašna vest o pogibiji osmoro đaka.. a onda smo saznali i da je Dragan poginuo u pokušaju da spreči nesreću. A kako drugačije je i moglo da se završi?”, rekla je jedna majka učenika iz ove vračarske škole za N1.
Dragan je, pričaju roditelji, godinama živeo sa generacijama đaka Ribnikara, čuvao ih je kao da su njegova.
Svu školsku decu znao je po imenima. Uvek vedar, nasmejan, uvek spreman da pomogne. Kao da ste dete ostavljali bliskom članu porodice na čuvanje. Jurio je za klincima po školskom dvorištu da pokupe knjige, vraćao ih je u učionice da obuku jakne, svedoče roditelji đaka iz Ribnikara.
“Hiljadu puta sam mu ostavila ključeve, zaboravljenu svesku sa domaćim zadatkom, sportsku opremu… da ih preda mojoj zaboravnoj deci. Skoro petnaest godina je prošlo od kako smo ga upoznali, kada je naše najstarije dete krenulo u prvi razred. Svaki put kad bih došla u školu pitao me je kako su mi stariji i kako im je na fakultetu”, rekla je za N1 jedna majka.
Nema roditelja đaka iz Ribnikara koji ovih dana nije pomenuo Dragana. Nema nijednog roditelja koji je ikada nešto loše za njega rekao.
A deca… Sa njim su često pričala o sportu, bio je vatreni Partizanovac.
“Ja mislim da nema deteta koje nije volelo Dragana. Poslednjeg školskog jutra sa decom je pričao o košarkaškoj utakmici Partizana i Reala, bodrio ih da “ćemo da pobedimo” u četvrtoj utakmici. Ko je mogao da pomisli da će upravo na toj utakmici, samo dan kasnije, domaći igrači nositi dresove sa imenom škole koju je godinama čuvao, i da će se među navijačima salom oriti i njegovo ime”, navodi jedan otac.
Stariji đaci, sada studenti, pričaju kako su sa Draganom nagađali sportske rezultate velikih takmičenja. “Deco, neće tu proći baš takav rezultat, biće manje golova…”, govorio bi.
“Dolazio sam po mlađeg brata u školu povremeno, a od kad sam završio Ribnikar prošlo je dosta godina. Svaki put bih se ispričao sa Draganom, sve generacije je pamtio”, kaže jedan od bivših đaka, sada student.
“Moje dete je jednom polomilo ruku tokom školskog odmora. Strašno ga je zabolelo i pozlilo mu je. Dragan ga je čuvao, donosio mu vodu, napunio rukavicu ledom i držao na otoku. Tek kad mu je bilo bolje pustio ga je da ode kući”, svedoči jedan roditelj.
Zvao je roditelje telefonom, pričaju, da im javi da im se dete šeta u dvorištu zimi u kratkim rukavima i neće da obuče jaknu. Neretko se dešavalo da istrčava ispred ulaza da preuzme iz automobila roditelja dečije knjige ili blokove, da ne bi morali da traže parking po vračarskim ulicama. Neretko je i obilazio školsko dvorište u potrazi za izgubljenim patikama.
Dragan je bio omiljen čuvar, oniljeni školski lik, na neki način i simbol te škole. Zato ne čudi predlog koji se pojavio među delom roditelja da škola promeni ime, upravo o “Dragan Vlahović”. Možda je previše, možda bi moglo da se organizuje neko takmičenje ili školska nagrada po imenu omiljenog čuvara.. neko nadležan će o tome odlučivati. Svakako ostaju priče o heroju čuvaru. Jedna od njih je i priča o posveti koje su deca pripremala Draganu za kraj školske godine: dogovarali su da se slikaju sa razrednim starešinama i sa njegovim imenom ispisanim na čelima. To su mu i ispričali, i nasmeo se Dragan, dobri čuvar, bio je voljen i bilo mu je drago.
“Za mene će Dragan uvek biti sinonim za tu školu. Generacije je ispratio na put, nema đaka koji ga nije voleo.. a svi znamo koliko je teško danas biti raspoložen, pristojan i blag, svakoga dana blag.” “Taj čovek se saživeo sa tom decom, on je živeo za njih, bio je bukvalno personifikacija Ribnikara”, govore roditelji.
A kako je govorio Dragan…
“Mnogo su dobri, ovo su jako dobra deca, ne znam ko može da se žali na njih.” To je bila jedna od Draganovih čestih rečenica, važila je za brojne generacije koje je ispratio, piše N1.
Izvor: City Magazine
