Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
April je najokrutniji mesec, čak i kad se protegne na maj. Ponedeljak je najokrutniji dan, čak i kad zbog praznika padne u sredu.
Nismo voleli ponedeljke. Bar ja nisam znao nikoga ko ih je voleo. Nije moralo da se objašnjava zašto. Imali smo trinaest-četrnaest godina. A onda, bila je tu i ta pesma „Ne volim ponedeljke“, koju smo voleli.
Šesnaestogodišnjakinja iz tzv. disfunkcionalne porodice u San Diegu, Kalifornija, stanovala je – deleći kauč s očem alkoholičarem – preko puta lokalne osnovne škole. Idealan položaj za… za šta, zapravo?
I imala je napunjenu pušku, i umela je njome da rukuje. Jednog ponedeljka, zapucala je na školu. Ubila je direkora i čuvara, ranila osmoro đaka i policajca. Na svako pitanje: „zašto?“, odgovarala bi samo: „ne volim ponedeljke“.
Bob Geldof, koji je napisao pesmu od koje se više nije mogao odvojiti sve i da je hteo, i tu ceo jedan Band Aid nije mogao da pomogne, reći će kasnije ovo: „Bio je to tako besmislen čin. Bio je to savršeno besmislen čin i bilo je to savršeno besmisleno objašnjenje za taj čin. Pa sam valjda napisao savršeno besmislenu pesmu da to ilustrujem“.
„Savršeno besmislena pesma“ će do danas ostati kao prva asocijacija na određenu vrstu zločina dece nad decom. Amerika je bila duboko šokirana – tada je još mogla da se tako nečim duboko šokira – da ni pesmu o tome nije mogao da napiše Amerikanac, nego Irac.
Čovek, dakle, sa ostrvlja britansko-irskog, na kojem je u savremeno doba lakše nabaviti podmornicu nego pištolj. I u tome je sva razlika. A ne u neljubavi prema ponedeljnicima ili sredama.
Ništa u ovoj beogradskoj tragediji ne liči na onu kalifornijsku: ni počinilac i počiniteljka, ni socijalno-psihološke okolnosti njihovog odrastanja, pa ni žrtve. Ništa osim toga što nisu voleli ponedeljke, ako ne doslovno, svakako metaforično. I što su imali sredstva i znanje da to pretvore u ubilačku energiju.
Svi se ovih dana pozivaju na Čehova: „puška koja visi na zidu u prvom činu, opaliće u trećem“. Malo ko se doseti da navede i nastavak: „Jer bi inače njeno pojavljivanje bilo besmisleno“. A dramaturgija ne trpi besmislice, ni na sceni, ni u životu.
I zaista, šta će puška na zidu? Ili bilo gde drugde? Osim tamo gde država čuva puške u svrhu odbrane ustavnog poretka.
Srpski zid punjen je tim čehovljevskim puškama i pištoljima već trideset godina. To se nije dogodilo, niti se moglo dogoditi slučajno. Neko je to ne samo dopustio, nego tako reći naredio.
A ko bi to drugi bio nego oni koji su naoružali ovaj narod prethodno mu objasnivši da on više i nije baš sasvim onaj narod koji je do tada bio, nego da je pomalo jedan drugi narod, samo što mu do sada dušmani nisu dali da tu svoju pravu narodnost u punoj meri – koja, videli smo, neće ići bez čuvenih elemenata iz zidnog arsenala – razvije i pokaže. I zato se valja, braćo, naoružati i silom se razdvojiti od onog dela našeg naroda koji više neće da bude naš narod pod našim uslovima, zadržavši usput sve što procenimo da nam je pripalo u toj zajednici koje se više nećemo rado sećati.
Istina je, bilo je posle pokušaja da se ovaj narod razoruža – i da tako, između ostalog, najzad stigne iz prirodnog u ravan državnog stanja – ali su bili kilavi i slabo uspešni, jer se pokušaj svodio na moljakanje za odricanjem od pušaka i pištolja, a ne od onoga što je te puške uopšte stavilo na taj Čehovljev zid. A to je pohranjeno negde mnogo dublje u glavi.
To što zid nije zid nego sef pod šifrom, ne znači ništa. Jer je dečak od oca, kao nasleđe, dobio nešto mnogo važnije od šifre: znanje kako da to oružje koristi tako da za što manje vremena nanese što više zla i nesreće. I to s obe ruke, za šta su naivniji među nama mislili da može samo Brus Vilis.
A odakle ocu takvo znanje, i odakle mu uopšte potreba za njim, to je tek posebna priča. Ili je to prva priča a ostalo su posledice.
Sve druge posledice vidimo na jednom od najlepših beogradskih skverića: mešavinu lepote i nesreće, duboko, duboko neutešne.
