Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Nekadašnji francuski predsednik Šarl de Gol imao je na svom licu markantan nos. Njegova državnička ozbiljnost nije bila ugrožena zbog reljefa predsedničke glave, ali je bio idealna tema za karikaturiste i „lak“ za crtanje. Mnogi radovi među desetinama hiljada objavljenih nisu se mogli smatrati dobronamernim. Ali namere se u tom poslu ne ocenjuju, karikatura je samo kratka i dovršena priča.
General De Gol je više puta rekao da je karikiranje oblik laskanja. Nećeš biti tema ako si običan. Ili ti se dive ili vide tvoju trivijalnost, bizarnost i opskurnu pojavu skrndelja ili kvazimoda, koja je nacrtana zato što original nije lako podneti u njegovoj nadmenosti. Ne postoje karikature ljubavi i mržnje, umetnik nije dužan da svoje emocije stavlja na uvid potrošačima svog rada, nego gotov rad. Nije mu svojstveno da podilazi samoljublju i rugobnosti, nikada ne vidi u temi ono što tema vidi u sebi.
Srbija ima dva velika majstora karikature. Ni Predrag Koraksić ni Dušan Petričić nemaju mnogo milosti prema svojim junacima posebne vrste, niti pokazuju bilo kakva saosećanja sa njima. Takvi crteži ništa od toga i ne zaslužuju. U njihovim radovima nema laskanja nego pobune posebnim sredstvima, što neposredno ranjava samoljublje kreatura na karikaturama.
Za sedam godina Petričić je zabranjen dva puta. Prvi put u Politici, posle Savamale. Na prvoj strani tog lista pojavio se ne preterano izmenjeni lik poznatog čudovišta sa fantomkom, ali sledeći sličan naum majstora bio je sprečen. Rečeno mu je da bi morao da „ublaži“ svoj likovni postupak, i svoje predmete rada učini malo ljudskijim. To nije bilo moguće, jer su njegovi modeli već izgledali bolje na karikaturama nego u stvarnosti, pa je Petričić napustio tu stvar, to jest Politiku. Danas tamo Đuka radi kao vodeći kolumnista, a Nada Macura sa svojom zastrašujućom slikom besmrtnog Dorijana Greja noseći je lik na naslovnoj strani (ponedeljak, 21. avgust).
Koraksić je sa svojih 90 godina ponovo doživeo, i naravno preživeo masovni napad iz fanatične sekte, jer je nacrtao večnu starletu bez dara, sa izdašnim, golim prsima. Odatle se nakazni gospodar doji neposredno kod tvorca umetničkog dela koje je plaćeno 1,5 miliona evra. Projekt „Dive“ sadržan je u panegiricima na račun dojenčeta, ali i u epohalnoj poeziji umetnice koja dodatno oblikuje pogled na svet mentalno osakaćene elite: Ta-ta takita, taki taki takita, mm, takita ta.
U dvorištu punom skarednosti, nije teško da se prepiše priča, koja je neuporedivo odvratnija u stvarnosti nego na crtežu. Koraksić ublažava pristup nepodnošljivim modelima, čuvajući ih da se ne rapadnu od sebe samih. Ali svejedno, nije ih moguće lako gledati kako orgijaju na papiru, jer ih majstor oživljava i tako oslikane čini opasnim po zdrav razum. Ali bar možemo da ih vidimo u njihovoj nutrini i suštini, i osetimo vonj raspadanja i smrti pred ogoljenim silama neslućenog zla.
Za odvratrnu sliku o sebi ne zameraju nikome osim onima koji ih vide. Ta nitkovska mimikrija je u stvari vrednosna inverzija o poimanju razloga za ružnoću i smrt svake estetike. Karleuša je simbol kulturne smrti, ali bez tog obrasca i publike obrazovane na prostračkim napevima, golim sisetinama i guzičetinama – nema ni vladavine nad beslovesnim čoporom. Ko god se usudio da ukaže na smisao opšteg moralnog sloma – suočen je sa očnjacima čuvara prestola.
Zbog toga je i cenzura nad Petričićem u Novoj racionalno neobjašnjiva, novi ozbiljan zastoj u osvajanju slobode. Ne bih opisivao zabranjeni Petričićev rad, mislim da je on svakako dospeo do vas.
Odmah da se izjasnim: mislim da je karikatura izvrsna, i ona to postaje sve više kako vreme prolazi. U opticaju je metanisanje pred osobom koja metaniše pred svojim bogom, jer to je pre svega njen posao na Pinku. Urednik cenzor misli da bi objavljivanje bilo mizogini čin, zbog navodnog podsmevanja ogoljenom telu junakinje. Original na osnovu kojeg nastaje rad pokazuje da je u ovom slučaju majstor bio milosrdan prema modelu, te je karikatura već sadžana u originalu. Rad Petričića je parabola o podilaženju, ulizištvu i porazu ukusa, pa je u odnosu na poimanje svog posla, postupak urednika nejasan i kreativno nedopustiv.
Njegov posao nije da zabranjuje, nego da omogućuje, budući da nije na njemu da ocenjuje Petričićev rad – skarednost ne dolazi iz pera nego iz modela – niti da zahteva od autora da ga „doradi“, kako bi bio podesan za objavljivanje. Petričić nije onaj koji se može urednički dorađivati, niti pristaje na poduke. Ako bi na to pristao, prestao bi da postoji. Radovi Koraksića i Petričića ne mogu da budu zabranjeni ili zaustavljeni. Zbog progona iz vlasti i njenih neukih, fanatičnih podanika, teško je podneti stvaralačka ograničenja koja iz potaje isporučuje uslovno slobodni medij, zatamnjujući tako još sasvim malo čistog prostora.
No da se ponovo vratimo Politici i njenom modelu na naslovnici. Macura je tamo dobila široku ledinu za panegirike svom heroju i napade na opoziciju i građane koji učestvuju na protestima.
Poznata po stereotipima sa flašicom vode i legendama o slojevitom oblačenju, na ogromnom prostoru koji je dobila u Politici ona ne kaže zapravo ništa, jer to i ne ume. Tamo je pozvana da bude deo iluzije o ljubavi prema tvorcu i otvorene mržnje prema svima koji ne dele takav pogled na ovdašnji sunovrat.
Ali, zanimljiva je javna slika koju zaljubljenica ima o sebi, pa je to i pokazala. Taj lik na prvoj strani molovan ko zna od čega i dovršen ko zna kako, izaziva muku i zebnju, (predlažem da vidite), kao dokaz da majstor ne mora sve da crta. Postoje gotova rešenja gde je dodatno karikiranje suvišno a popravke nema.
