Teofil Pančić, kolumna ''Kulturni gnevnik'', 12. oktobar 2023.
Žena je četiri puta napunila beogradsku, a pet puta zagrebačku Arenu, a ja nikada ranije nisam ni čuo za nju. Šta to govori o njoj, a šta o meni?
Verovatno ništa posebno, ni dobro ni loše, nego samo to da, mada naseljavamo isti geografsko-kulturni prostor, ne obitavamo u istim stvarnostima. Množina je namerna, mada uzaludna, ne može olakšati stvar.
Jedno moramo odmah da razjasnimo: nisam se uopšte trudio da ne čujem za Aleksandru Prijović. Taj tobože elitistički "ignor“ kao grandomanski gard nije mi svojstven. Sve je došlo sasvim spontano, i zapravo neizbežno. Prosto, nisam imao gde da se upoznam sa njenim postojanjem, mada je ono – sada mi je jasno – godinama kipelo svuda oko mene.
Ne čitam novine i portale za koje bi ona ikada bila vest – sve dok nije napunila sve one Arene. Ne slušam radio stanice koje bi puštale njenu i sličnu muziku (kakva je to tačno muzika tek nagađam). Na Jutjubu mi algoritam nikada neće sugerisati da obratim pažnju na nju, jer se on rukovodi istorijom mojih slušanja, koja ga vuče veoma daleko odatle. Televizor ne koristim. Na "društvenim mrežama“ me nema. Ni ljudi s kojima se družim nisu od pomoći, jer su u tom smislu manje-više slični meni, dakle neupotrebljivi.
Ukratko, živim u "mehuru“ u kojem Aleksandra Prijović ne postoji, bar ne dok ne rasproda deset Arena. U stvarnosti izvan tog mehura, Aleksandra Prijović postoji mnogo više i jače od mene i od svih meni srodnih i od svih koje poštujem i kojima se divim. Iskreno, ne vidim u tome nikakav problem, ne mislim da je to nepravda i da je svet postavljen naglavačke. To su simpatične iluzije mladih ljudi, a ja to odavno nisam.
Možda sve ovo pišem samo iz dečačke radoznalosti prema vlastitoj staračkoj neradoznalosti. Naime, ni sada, kada sam upoznat s postojanjem ovog kulturno-ekonomskog fenomena, on u meni ne budi ni onu mrvicu znatiželje dovoljnu da se suočim s njenim likom i delom. Evo, preko Jutjuba to bi se moglo učiniti lako i brzo, ali ne činim ništa jer ne mogu da pokrenem mehanizam znatiželje u sebi.
Sve ovo, jasno vam je, o njoj ne govori baš ništa. A o meni možda tek ovo: prešišao sam životnu dob u kojoj se moji horizonti šire, i sada sam u onoj u kojoj se sužavaju. Sve dok se potpuno ne zatvore.
I još nešto, nadlično: postajemo kulturološki stranci u vlastitoj zemlji. Ne govorimo jezikom nove većine, niti ga razumemo. I zato ga, iako je sveprisutan, zapravo ne čujemo. Pričamo jedni drugima sve što smo odavno rekli, a ovaj novi jezik nam je, u najboljem slučaju, tek nerazgovetni žamor u pozadini.
A Aleksandri Prijović, ma ko i ma gde bila, treba od srca čestitati na uspehu, šta god on bio.
