Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Veliki sabirni centar u Areni bio je zamišljen kao masovni odgovor na strah Vladaoca. Njegova se božanska nadležnost nad nevoljnicima u Srbiji svakako bliži kraju a koliko će to ružan kraj da bude – đavo će ga znati. Mnogi su tamo održali posvećene govore ne bi li ga nekako poduprli uzdignutog nad svetim, ritualnim mestom sekte, znajući da bez njega i njihovo postojanje jedva da ima smisla.
Svoju zaupokojenu besedu održao je i Toma Nikolić. Govorio je pred detetom koje ga je preteklo u svemu što se računa u njihovom sećanju na zajedničku strašnu prošlost. Zamolio ga je da još dugo vodi Srbiju, budući da to niko drugi ne ume, a Srbiji je stalo da je neko vodi i da to bude jedino on. Ali je opomenuo naprednjake da se ne igraju: izbori nisu kladionica, ako ti jednom ne prođe tiket – drugi put hoće. Ovde se pada zauvek, a znate šta to znači!
Polutanova podrška je bila neophodna ali nedovoljna. Ugled koji je nastao na nasilnom opsenarstvu, ruši se u šut i prašinu. Slika boga pocepana je na rugobne sastavne delove i podseća na ostatke parodije svemoći. To su mogli da vide i hodočasnici privedeni da bi svedočili čudu: opstanku svevlašća kome nema kraja, jer šta god pevao onaj socijalista iz Blaca, ipak je pred njima i iznad njih nadbiće.
Sama tvrdnja da tako jeste nije dovoljna, treba to redovno dokazivati. Makar prateći njegov životni ritam koji ni u čemu nije usklađen sa svojstvima običnog srpskog sapiensa. Već je poznato da On nikada ne ide u nužnik, bar tome niko nije svedočio. Ali su važni podanici izrekli mnoge pohvale njegovoj nepostojećoj probavi. Jorgovanka Tabaković mu se u verničkom transu pokorila do molitve: Aleksandre, često se pitam da li je Srbija uopšte dostojna tebe?
Na ovo se pitanje ne odgovara, jer svakako nije. Upoređivali su ga sa Karađorđem, Milošem, Dušanom Silnim, Petrom Velikim, Lazarom i Obilićem, najvećima iz loze Nemanjića. Broz mu je služio samo kao etapni parametar za dostignuća u putogradnji. U toj oblasti Tito nema šta da traži. Jedino su negde u istom rangu kao vojskovođe: obojica su vrhovni komandanti.
Na parastosima se najbolje peva, tako govore ljudi koji znaju o čemu je reč. U bdenju nad pokojnikom često i nema razlike između stvarnosti i zaumne mitologije, makar se to događalo na opelu zlom vremenu koje se vampirilo više puta.
Valjalo je otići makar korak dalje od svih i otkriti novi kreativni podvig čudotvorca. A ta je oblast koliko poznata toliko tajanstvena, i tiče se nedoumice slabo upućenih: kako se prave deca?
Ih, kako! Dečačić postavlja delikatno pitanje tati o svom nastanku. Odakle se on stvorio ovde? Otac odgovara: mama i ja smo se voleli. A onda si ti bio u maminom stomaku, ostao tamo neko vreme, pa odatle izašao i došao među nas!
Dobro, kaže on. Znam odakle sam izašao. Ali kako sam tamo ušao?!
Tu bi mladom tati dobro došla kreacionistička bajka o tvorcu koji je daleko iznad nas i o radostima bezgrešnog začeća. Ali ovde je stvar mnogo zamršenija: ko rađa naše bebe i čijom zaslugom one dolaze na svet?
Odgovor je ponuđen u Areni, licem u lice sa samim čudotvorcem. Za govornicu je izašla žena, dotle neviđena u SNS-u i uz ostalo rekla: „Još jednom se zahvaljujem predsedniku Vučiću za sve rođene bebe, ali i za one koje će tek biti rođene.“
Dobro, ima verskih fanatika i s uma sišavših svuda, što ih ne bi bilo pred simbolom ovdašnjih novoveraca? Žena je, recimo „prsla“ pred značejem trenutka u susretu sa svojim konstruktorom. Međutim, osoba koja je ovo rekla je lekar, profesorka Svetlana Vujović. Bavi se endrokrinologijom i sterilitetom. Pomaže parovima bez dece da postanu roditelji. Ali, šta je u stvari htela da kaže? Nemojte mi samo reći da je navedena rečenica izvučena iz konteksta..I u kontekstu i van njega ona znači isto. Njen predsednik je zaslužan za bebe koje su stigle a i za one koje dolaze. Zato je važno da ostane, ako ode ko će onda da nam pravi ili da rađa decu? A to više nije pitanje ljubavi nego opstanka.
Profesorka je očito autor jedne fantazmagorije zanosa, koja izaziva dodatni nespokoj pred servilnom maštom podanika. Ovlašni uvid u smisao ove neverovatne rečenice odmah nas dovodi do zabune. Na ovom mestu priznajem svoju neupućenost povodom uloge oca i majke u rađanju dece. Simbolički, ali posebno na ulizičkoj ravni, njima je pred A.Vučićem svaka uloga oduzeta, ili bar dovedena u sumnju. Oni su tu, ali se može se i bez njih. Bez njega sve je uzaludno i ništa nije moguće.
Možda je doktorka u sumanutoj odi svom idolu namenila bolju ulogu od praoca. Recimo, majke nacije, dojilje i hraniteljice koja se ne dovodi u sumnju i izaziva opštu ljubav svoje dece. Doktorka nije ograničila učinke tog praroditelja, niti objasnila fiziologiju njegovog nastajanja.
On nije naš najveći sin, ali ni otac. Nego nešto sasvim posebno, neodređeno i nesaznatljivo, ono što nam na nepoznat način donosi beskrajne natalne radosti. Dvopolna majka iz mita o beskraju vremena, koja nas drži u naručju. U ravni večnosti, svi smo mi njegova ili njena tvorba, od davno nestalih do onih koji tek nastaju.
