Piše: Svetislav Basara
U trenutku dok pišem ove redove (nedelja pre podne) još uvek tinjaju badnjačke lomače naložene širom Srbije i srpskog sveta. Titula „badnjak godine“ verovatno je i ove godine pripala ekipi s novosadske Klise, koja je - izveštavaju žutare - pripremila dvadeset kubika drva, ali ni badnjački šumski požar pred Hramom Sv. Save nije bio za potcenjivanje. Čačanski Ljubić je takođe izbio na sam vrh.
Ne promiče mi pažnji da su badnjačke vatre iz godine u godinu sve veće - da ne kažem baš brže, jače i bolje - tako da bi stvar u doglednoj budućnosti mogla završiti tako što će prigodom centralne otadžbinske proslave Badnjeg dana zapaliti Košutnjak, da bi se saborni plamen vinuo u nebesa i da bismo „pokazali svetu“ kako Srbi slave „najradosniji hrišćanski praznik“.
Ah, da, umalo da zaboravim još jedan važan događaj - plivanje za časni krst, za koji je - ako je verovati društvenim mrežama - raspisan i konkurs, citiram: „Počelo prijavljivanje za časni krst. Za časni krst mogu da plivaju sve krštene osobe koje prođu lekarski pregled.“ Jedan šeret - ime i prezime poznato redakciji - na istoj mreži je konkurs prokomentarisao ovako: „Trebalo bi da jedini uslov za učešće u plivanju za časni krst bude da svi učesnici budu neplivači, pa da vidimo čija je vera jača.“ Duhovito, fakat, a istovremeno i teološki besprekorno.
Pogrešno je mišljenje da bi Badnji dan i Božić trebalo dočekivati u nekoj sveštenoj tišini i skrušenosti srca - i verski praznici služe za narodna veselja - ali je još pogrešnija praksa preterivanja i neumerenosti, tako draga srpskom srcu, a kojoj SPC - koja bi trebalo da opominje na umerenost - udarnički ide naruku.
Ali tako to ide (i tako će ići). Iza neumerenosti dolazi oskudica, posle masovne euforije sledi kolektivna depresija, posle buke i besa dolazi škrgut zuba.
