Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Kao što je najveći đavolov uspeh u tome da ubedi ljude da ne postoji, tako je i najveći upeh kreatora i sprovodilaca toksične (autoritarne, antidemokratske, izolacionističke, neokonzervativne, klerikalne etc.) ideologije i politike u tome da ubede ljude da oni – uopšte nemaju ideologiju niti politiku. Ili da imaju više njih, ali da zapravo ne veruju ni u jednu, nego ih samo koriste u zavisnosti od potrebe trenutka. Nekada naizmenično, nekad bogme i naporedo. Neko to zove “catch all” politikom, ali ja bih to pre nazvao politikom supermarketa: imamo i police za mesoždere i police za vegane, i svi oni su nam podjednako dragi sve dok svoje tako različite, pa i suprotstavljene potrepštine plaćaju na istoj kasi. Našoj.
Tzv. Srpska napredna stranka dosta je dugo i relativno uspešno balansirala na tom ideološkom kantaru, a cilj balansiranja je bio da postane gotovo nemoguća za definisanje, u svetonazorskom smislu “bestelesna”, što je i borbu protiv nje činilo nekom vrstom gađanja duha papučom. A duha ne možete pogoditi papučom, čak ni kad je duh zapravo idiot pod čaršavom s prorezima za oči.
Nije bilo tako davno kada je jednu, “staroradikalsku” ideološku krajnost simbolizovao Đukanović Vladimir, advokat i politički mislilac u pokušaju, dok je “maksveberovski”, neoliberalni i “nadideološki” pol simbolizovala serijska ministarka svega “neideološkog” Zorana Ja Radim I Gradim Mihajlović. Protivno gvozdenoj disciplini u stranci koja inače uvek ima samo jednu politiku – a to je ona na koju je nogu tog jutra ustao Aleksandar Vučić – Đukanoviću i Mihajlovićevoj je bilo dozvoljeno da govore sve najgore jedno o drugom (i to ne privatno nego baš “ideološki”), štaviše, bilo je lako prozirno da se taj njihov “sukob” diskretno podjaruje. Da li to znači da je bio “fingiran”? Ne, barem ne u onom banalnom smislu; radilo se prosto o tome da su manekeni i jednog i drugog političkog jezika stvarnom centru moći bili potrebni baš takvi kakvi su. Što nipošto nije značilo da je on negde “na pola puta” između njih.
Šta se promenilo od tada? Lenjim duhovima, koji jednom u deset-petnaest godina apdejtuju koordinate pa u međuvremenu stalno rokaju po istim tačkama sigurno se čini da se nije promenilo ništa i da se radi o uvek jednom te istom vrdalamisanju mafijaške družine na vlasti (što je na tom najnižem nivou javnih poslova, na nivou “crne hronike”, sasvim tačno, ali je manje važno nego što se čini), ali neće biti da je baš sasvim tako.
To što Zorana Mihajlović lično nije više u SNS-u niti na vlasti ne mora da bude bitno, kao što ni ona ne mora da bude bitna. Ali, nekako baš u vreme nestanka ZM s radara vlasti, kao da je nestala i svaka mogućnost pojave nove “zorane mihajlović”, frtaljslobodnog strelca unutar Strukture koji baca sidro kad god se nesrećna srpska pijana lađa nagne previše prema istoku. A ako je ta mogućnost nestala, to znači da je zatrpana kao neko rudarsko okno za eksploataciju kojeg vlasnici više nisu zainteresovani. Štaviše, čak su i neke neobične pojave koje su naivnima u početku mogle zaličiti na varijante istog Zorana-sindroma (da, naravno da govorim pre svega o Ani Brnabić) u međuvremenu postale veće Đuke od samog Đukanović Vladimira.
Kako god bilo, drugi ideološki pol SNS planete nije se u međuvremenu istopio niti je proteran ili ućutkan, niti je naučio da bolje kontroliše jezik, naprotiv. A to opet može značiti samo jedno: da je u najmanju ruku, hm, ohrabren da svoje političko-ideološko-kulturološke sklonosti ispoljava i ispoveda bez umekšavanja, eufemizama, autocenzure.
Pročitajte najnoviji uradak Đukanovićev u Politici, nakon što se srećni autor vratio iz majčice Rusije gde je bio tzv. posmatrač na tzv. izborima. Oduševljeni fiškal beogradski piše, i to ne “između redova” kako je Putinova Rusija majka i prijatelj i uzor za Srbiju kakva jeste i kakva tek treba da bude, a nipošto “truli Zapad”, kako je u toj toploj bratskoj tiraniji sa ledenog severa video pravu slobodu, bratstvo i jednakost… Pa dobro, reći ćete, Đuka ko Đuka, zar smo očekivali nešto drugo? Ne, ali nije u tome poenta. Nego u tome da svet, ili bar Evropa (Evroazija?) jeste već sada duboko u ideološko-vrednosnom ratu koji po intenzitetu i toksičnosti ne zaostaje za onim koji smo nazivali Hladnim (a sve mi se nešto čini da će ga uskoro i prevazići). I u kojem je pozicija demokratskih zemalja mnogo ranjivija nego u prethodnom, jer ih sadašnja kremaljska garnitura uspešnije podriva iznutra.
U toj podeli karata, Srbija bi gotovo sa svakom vlašću stajala loše, a sa ovom stoji beznadežno, jer joj (vlasti, ne Srbiji) postepeno ali nezaustavljivo predavanje pod kontrolu Kremlja odgovara i pragmatično i ideološki. Zato je vreme glumatanja “neideološke” (ili poliideološke) pozicije zauvek iza nas. I zato nema budalastije zamisli od toga da se možete boriti protiv “srpskog režima”, istovremeno se diviti onom ruskom. Ako se tu nešto brzo i drastično ne promeni, bez brige, “srpski režim” će odumreti sam od sebe. Ali ne onako kako su se liberalni fantasti nadali. Nego tako što će naučiti ruski, i to bolje od srpskog, koji im ionako nikada nije bio jača strana.
