Svetislav Basara: Dvadeset i jedna godina


Piše: Svetislav Basara

Dvanaesti mart svake godine dan je ponavljanja cikličnog rituala polaganja venaca na mesto pred kapidžikom Vlade Srbije, gde je Zoran Đinđić, premijer Vlade Srbije, streljan pre dvadeset i jednu godinu.

Na današnji dan se načitamo već pročitanog na tu temu, nagledamo se već viđenog da bi već sutra sve prekrili svakodnevni snegovi, ruzmarin i šaš. Onaj naš Marsovac - koji se polako trezni od dočeka Nove godine i sprema za povratak na rodnu planetu - u početku je mislio da je ubistvo premijera bio grom iz vedra neba, da bi i posle nekoliko godina i on dokonao da je to u stvari bio proces koji je započeo neposredno nakon što se pokazalo - a brzo se pokazalo - da Đinđić ozbiljno misli da uradi ono što je naumio, što će reći da temeljno reformiše institucije države i da jednom za svagda ukine vekovnu praksu da uspentravanje na vlast znači preuzimanje unosnih poslova prethodne garniture, podelu plena i pravo na povlašćene poslove i besplatne stanove.

Sve političke garniture - uključujući i socijalističke - govorile su manje-više isto što i Đinđić, ali bi odmah po dolasku na vlast nastavljale gde su prethodne vlasti stale. Đinđić nije hteo da se utali - avioni, kamioni i pare njega nisu interesovali - i time je potpisao sopstvenu smrtnu presudu. Kopotpisnicu su - osim poraženih snaga, za koje je to razumljivo - bili većina stranaka i strančica DOS, ali i većina „demokratske javnosti“, koja je glasala za DOS, a koja je takođe htela svoj deo plena.

Ako se setimo koliko je (i kakvih) poziva da sredi ovo ili ono ili da dodeli stan dobijala moja malenkost - o čemu sam povremeno obaveštavao javnost - koja je u DOS bila prašnjavi fikus, možemo samo zamisliti kakvim su pritiscima bili izloženi premijer i ministri. Srpsko društvo je tih postpetooktobarskih dana pokazalo da noćna mora Olivere Bećković - da smo svi isti - nije lažni mit nego realnost.

Glavni Đinđićev neprijatelj nisu bile poražene snage, mada su i one od početka rovarile - nego koalicioni partneri, a naročito čovek koga je Đinđić udarničkim radom i iz pragmatičnih razloga doveo na vlast. Često mu ovde pominjem ime, danas ću ga prećutati. Plan je u suštini bio jednostavan: predstaviti Đinđića javnosti kao saradnika kriminalnih klanova, nemačkog špijuna, izdajnika Kosova - uobičajeni pokvarenjački repertoar - i taj plan je u potpunosti uspeo. Srpska javnost - ne samo patriotska nego i takozvana proevropska, koja je možda bila i glasnija u satanizaciji Đinđića - bila je jednodušna u „oceni“ da je Đinđić kriv za sve.

Često čujem relativizacije tipa: „Da, Đinđić je ubijen, ali zar nisu ubijeni i Džon Kenedi i Ulof Palme“, na šta uvek odgovorim (u vetar): „Da, ali stabilnost institucija i političkih sistema u SAD i Švedskoj je amortizovala atentatske šokove.“ U Srbiji su institucije i politički sistem tek bile počele da se grade - uz svesrdnu opstrukciju dobrog dela DOS, tako da je streljanje šefa izvršne vlasti za veoma dug period - a verovatno i zauvek - ideju institucionalizacije stavio ad akta. Prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.