SVETISLAV BASARA: Zoran Đinđić drugi put među Srbima


Piše: Svetislav Basara

Dani streljanja Zorana Đinđića, tako bismo mirne duše mogli nazvati ovonedeljni mini-serijal. Kao što smo u prethodnim nastavcima apsolvirali, komemorativni dani posvećeni Đinđićevom streljanju pretvorili su se u ritual s razrađenim ceremonijalom.

Prvog dana se „odaje pošta“, drugog dana se postavljaju pitanja: šta bi bilo - i na šta bi Srbija ličila - da je Đinđić nekim slučajem preživeo, treći dan je rezervisan za pitanja šta bi Đinđić rekao o situaciji u Srbiji kad bi nekim slučajem ustao iz mrtvih, da li bi se zgrozio i da li bi nešto preduzeo.

Sve me to neodoljivo podseća na vizionarsku pripovetku Radoja Domanovića „Kraljević Marko po drugi put među Srbima“, koja ni posle toliko decenija nije izgubila ništa na aktuelnosti. I da se Marko po treći put vrati među Srbe, zatekao bi isto što je zatekao prilikom drugog povratka u Domanovićevoj prozi: kuknjavu nad Kosovom, prizivanje cara Laze i sve što uz to ide.

Sledstveno, kad bi se i Đinđić po drugi put vratio među Srbe, čisto sumnjam da bi bio nešto naročito osupnut ili užasnut - što je poželjan (možda i obavezan) odgovor na određenim televizorima i u nekim novinama - pre svega, ne bi video (ni čuo) ništa što nije video i čuo, i to u mnogo goroj varijanti kad se, na njegovu nesreću, prvi put vratio među Srbe u (samoubilačkoj) nameri da je apdejtuje i preuredi u moderno društvo.

Gledao sam ovih dana nekoliko emisija - u jednoj sam i učestvovao - posvećenih Đinđićevim poslovima, danima, trasiranju puta ka 5. oktobru i pripremama za ubistvo, koje su mi osvežile pamćenje na mračne devedesete, ratne (i posleratne) pičvajze, nestašice svega i svačega i Miloševićeve eskadrone smrti, tako da sam u trenutku infantilnsti pomislio da bi - kad bi se po drugi put vratio među Srbe - i, naravno, pod uslovom da bi raspolagao istom energijom, i kad bi se ponovo upustio u politiku (što mu toplo ne bih savetovao) - bio vrlo zadovoljan širinom (neiskorišćenog) manevarskog prostora za opoziciono delovanje.

Bolelo bi njega uvo za supremaciju Pinka i Hepija nad N jedinicom i Novom S, našao bi on načina, ne bi mu trebalo više od godinu i po dana da formira i konsoliduje stranku - neku novu, nipošto Demokratsku - i da, isto onoliko nepopularan kao i devedesetih i dvehiljaditih, u nekom razumnom roku pobedi na izbrima.

Možda se pitate šta bi potom bilo kad bi tako bilo. Eh, šta bi bilo? Isto što i kad je Đinđić prvi put bio među Srbima. Čim bi započeo procese institucionalizacije, minimizacije korupcije i zavođenja pravnog poretka, Složna Braća bi ga vrlo brzo ponovo streljala, a da bi tako bilo, svedoče teoretičari trećeg metka koji tokom dana streljanja Zorana Đinđića nastupaju na određeni televizorima i novinama.

Nemamo mi, naprosto, kao društvo „visinu“ za ono što je Đinđić bio naumio. Nismo je imali devedesetih-dvehiljaditih, nemamo je ni sada.