Život u bescenje



Milan St. Protić, kolumna za ''Danas''

Šta je, poštovani čitaoče, najjeftinije u današnjoj Srbiji?
Neću te mučiti. Odgovor je posve lak.

Čovek je najjeftiniji. Njegovo dostojanstvo, njegov glas, njegova egzistencija. Ali, naravno, ne svaki čovek.

Bezvredan je život običnog čoveka.

Nismo ovde svi jednaki. Ona zaključna Orvelova rečenica iz „Životinjske farme“ kao da se otelotvorila u Srbiji: „Svi su jednaki, samo su neki jednakiji od drugih“.

Podeljeni smo ili, preciznije, podelili su nas na privilegovan sloj malobrojnih i masu neprivilegovanih i deprivilegovanih.

One što su iznad zakona, za koje opšta pravila ne važe, što im je sve dozvoljeno, one neodgovorne i svemoguće.

Za njih postoje posebni spratovi u srpskim bolnicama, posebne kuće i stanovi, posebne škole i tretman.

Oni se bahate u skupim odelima, luksuznim limuzinama, privatnim avionima, ludom provodu, kokainu i Dom Perinjonu.

Za njih su gastronomski restorani, plemenita vina, lepotice i lepotani za zabavu.

Njima pripada vlast, država i sve njene institucije. NJih štite sudovi i policija. Oni imaju svoju gardu i svoje gardiste.

Oni vladaju Srbijom.
A običan čovek i obična žena? Obična građanka i običan građanin? E, oni su za odstrel. Za žrtvovanje.

Za jednokratnu upotrebu. Za bacanje. Obični ljudi ginu u gradskom prevozu, na radnom mestu, na naplatnim rampama, u rudnicima, na ulicama, u bolnicama i zatvorima.

Obične porodilje gube novorođenčad nebrigom lekara, kukavne supruge pod torturom bezumnih muževa i partnera, krvoloka i psihopata.

Deca ubiju decu, mladi ubijaju mlade. Gube se životi običnih ljudi na svakom koraku. Svakog dana. Na gomilu.

Bivstvujemo ne samo u neslobodi, već i u nepravdi. Za privilegovane ima svega, i „‘leba i s ‘leba“, za neprivilegovane gotovo da ničeg nema.

Ni pomoći, ni zaštite, ni saosećanja.

„Sit gladnom ne veruje“ glasi jedna stara srpska mudrost.

Što mu ne veruje, ni po jada. Ali što ga još i pljačka, čerupa, što mu uzima i otima, to je greh. I greh i zločin. Ne haje privilegovan i ne daje ni pet para, doslovno ne daje, nesrećnom i siromašnom. U Srbiji običan svet plaća porez, odabran ne.

Ovo je jedina zemlja u Evropi bez progresivnog oporezivanja. Jedina zemlja u kojoj se narodna imovina deli i poklanja kao sopstvena dedovina. Belosvetskim bogatašima i domaćim tajkunima.

Privilegovanim sunarodnicima.

I strancima.

Kod nas je izumrlo zadužbinarstvo, dobročinistvo, filantropija. Silni grabe besomučno, ubogi prose i primaju milostinju. Iz državnog budžeta, ne iz privatnog džepa. Razume se.

Nije teško čoveka poniziti ukoliko se nad njim nadvije nečija sila. Sila i pretnja. Nije teško jednog čoveka surotstaviti drugom, ljude pretvoriti u zveri. Gurnuti ih u mulj, kaljugu, blato.

Učiniti da se vređa i pogrdnim imenima naziva onaj bližnji i komšija što je u fabričkoj eksploziji sina izgubio.

Da se seiri tuđoj nesreći i drugom zlo priziva. Teško je čoveka očovečiti. „Obožiti“, govorio je učeni Vladeta Jerotić.

Moderno se kaže – manipulacija. Manipulacija javnim mnjenjem. Jer ljudi su kvarljiva roba.

Ko god zaigra na čovekovu slabost, na njegovu poročnost i sebičnu naivnost, ostvariće svoj nečastan naum.

Tako je, nažalost, otkad je sveta i veka. Ponudiš li čoveku nemoral, pornografiju i nasilje, on će prihvatiti, u pretežnoj većini.

I postaće mu normalno.

To je ta nova normalnost u kojoj je naopako proglašeno za ispravno. Rđavo za dobro.

Nepravda za pravdu. Nesloboda za slobodu. Podmuklost za moral. Nejednakost za prirodno stanje stvari.

A privilegovanima nikad dosta. Nikad dovoljno.

Nikad im privilegija ne dosadi. Hoće još, i još, i još. LJudska pohlepa je bez granica. Bez granica i bez logike. Bez razumnosti.

Opravdanost i da ne pominjem. Pohlepa i vlastoljublje, to su sudbinske uzajamnosti. Jednog nema bez drugog.

Ustav, zakoni, pravila, sudovi, tužilaštva, kontrolne institucije i mehanizmi, mediji, upravo postoje kako bi se pohlepa i vlastoljublje, kako bi se privilegovanost malobrojnih, obuzdali i sprečili.

Kako bi se obezbedila društvena ravnoteža, građanska solidarnost.

Neće nikad ljudi biti totalno izjednačeni.

I ne treba.

Dočim, šansa za svakog mora biti jednaka. Pravo na traganje za srećom, rečima Tomasa Džefersona.

No, razlike među ljudima moraju biti rezultat sposobnosti, predanosti, vrednoće, truda. Oni koji se time izdignu iznad ostalih morali bi imati veći stepen odgovornosti. I odgovornosti i obaveza. Privilegovanost sobom nosi teret.

Mora da nosi, ako želimo poštenu i stabilnu zemlju. Državu. Zajednicu.

U protivnom, zamrzećemo jedni druge. Bićemo ogorčeni, nezadovoljni, frustrirani. Besni i ljuti. Postaćemo, daj Bože da već nismo, pleme gnevnih ljudi. A gnev neumitno vodi u destrukciju.

I samodestrukciju.

Nije smisao u tome da jednu grupu privilegovanih zameni druga grupa privilegovanih. Smisao je u tome da privilegovane sistem tretira isto kao i obične građane. Da zakon važi za sve i za svakog ravnopravno.

Bio on kraljević ili prosjak. Povrh toga, da se uzima više od bogatih i daje onim najpotrebitijima.

Pametno, organizovano, fer.

U Srbiji su na snazi, kažu, dobri zakoni. Pretpostavljam da je tako.

Problem je, međutim, u tome što svaki od tih zakona sadrži spisak izuzetaka.

Kraći ili duži. Neki su izuzeti, povlašćeni, oslobođeni od podvgravanja donetoj pravnoj normi.

Dakle, sam je zaknodavac glavni izvor nezaslužene privilegovanosti po svom nahođenju. Ukusu i interesu.

Razlog?

Jasno kao dan. Zakonodavcu je namera da stvori sloj privilegovanih, pošto će sutra od njih dobiti galantnu kompenzaciju.

Zakonodavac se pojavljuje u svojstvu vrhovnog arbitra privilegovanosti: „Tebi ću dati, tebi neću“. „Tebi ću uzeti, tebi ću oprostiti“.

„Ti si zaslužio da budeš izuzet, ti ćeš biti obespravljen“. Zakonodavac ili vlastodržac, dođe mu na isto.

Navikavamo se na ovo. Navikli smo se. Prihvatamo kao neizbežnost i sležemo ramenima. Glavu smo zabili u pesak i ne vadimo je. Slepi smo kod očiju. Nemi i gluvi.

Imamo li snage i volje za promenu? Za preokret? Za okretanje lista? Strepnja mi je jača od nade.

A istorijski časovnik nam otkucava. Tika-taka, tika taka…