Teofil Pančić: Kejve Niče, Beograd na vodi ti kliče



Teofil Pančić, kolumna za Danas

Bio sam na nekoliko koncerata Nika Kejva, što se mene tiče, dovoljno. Nije da ne bih mogao da ga gledam i slušam još toliko puta, ali nekad treba stati. U mom slučaju i – ustati, što mi u poslednje vreme nešto ne ide. Kejv možda jeste prorok, pa i svojevrsni iscelitelj, ali do sada nije bilo dokaza da je pridizao kljaste.

Hoću da kažem: teško da bih – sve i da mogu – otišao na sledeći Kejvov koncert, gde god se on u blizini održavao.

Ili možda i bih?

Možda, sto mu muka, ne bih odoleo?

Mada znam da mi nikada ne bi bilo kao prvi put, u ljubljanskom Kodeljevu drevne 1987, ali tu Kejv ništa nije kriv.

On je danas još bolji nego tada, samo sam se ja nešto pohabao i korodirao.

Na moju sreću u nesreći, to će me iskušenje zaobići, kao i moguća žal što nisam mogao biti tamo. Zašto je tome tako, lepo je na televiziji objasnio Petar Janjatović: zato što Kejv treba da nastupi 18. juna na nečemu što se zove „Plato Geozavoda“, i što je i prostorno i još više suštinski deo onoga što se naziva Beograd na vodi.

A što je, taj BNV, koliko pojava u prostoru, toliko i simbol nečega stranog, nametnutog i u raznim smislovima reči upravo: okupacijskog.

Tako to ne doživljavaju svi, ali doživljavaju to baš tako mnogi Beograđani, ne znam jesu li većina, ali sam odnekud veoma siguran da su ubedljiva većina među onima koji bi spontano, prirodno i takoreći neumitno došli na koncert Nika Kejva, bez prethodnog kursa o tome ko je taj, i bez besplatne karte i famoznog sendviča sa sparušenom zelenom salatom.

Ali, kako da dođu i gde da dođu? Šta je to gde Kejv treba da svira, to jest, da li je to uopšte njihov grad?

Postoji, naime, neka vrsta nevidljivog zida između Beograda i Beograda na vodi, i ta se granica ne prelazi bez velike nužde.

„Vodenjaci“ još i dolaze u Beograd jer nisu još u potpunosti samoodrživi, ali obrnute migracije koliko znam veoma su retke, jer taj sablasni prostor je em „no go“ zona za one koji su svesni kako je, zašto je, u čiju korist i protiv koga i čega nastao, em uglavnom nema šta da ponudi ni onima koji se možda takvim pitanjima i ne zamaraju.

Nije li, eto, baš zato na tom prostoru nastao gigantski tržni centar – da u BNV privuče lakomislenije mase iz susednog grada?

Potrošnja je centralni oblik egzistiranja u tzv. kapitalizmu; tamo gde trošimo, tamo smo „mi“, to je „naše“. Tako se BNV normalizuje i domestifikuje tobože mekom moći neiscrpne tržišne ponude.

I nije li zato tu nikao i veliki multipleks bioskop, sa sve izraženijom ambicijom da bude mesto specijalnih dešavanja?

A multipleks je, znate, idealno mesto u kojem se potrošnja i kultura susreću na pola puta.

Legitimizacija varvarskog okupacijskog projekta tako osvaja novi, osetljiviji teren.

Najave izgradnje „velikog kulturnog centra“, ili zgrade opere, ili nove zgrade jednog starog pozorišta, ili bilo čega iz te sada već elitno-kulturne branše, završni je čin lukavog projekta „krivog srastanja“, što bi rekao pesnik.

A umetnički ozbiljno verifikovane rokenrol veličine odavno spadaju u korpus elitne kulture, tu se ne treba zavaravati.

Ako Beograđani i njihovi gosti počnu čak i na rokenrol koncerte da pitomo i poslušno dolaze u BNV, onog će zida neopozivo nestati.

Ne tako što će BNV postati deo Beograda, nego tako što će Beograd postati ljudsko-siroviska baza za održavanje i dalje bubrenje parazitskog tkiva BNV-a.

Nik Kejv teško da o tome išta zna i sluti, ima ko da za njega vodi takve poslove.

A mogao bi da zna i da razume, jer je osamdesetih živeo neko vreme u Zapadnom Berlinu i dobro zna šta je Zid.

A zna i to da sigurno tada ne bi išao u Istočni Berlin da svira pod pokroviteljstvom Eriha Honekera i dražesnim logom njegove tiranske partije.

Da bi on, kao umetnik, mogao da pređe taj zid, ovaj je prvo morao biti srušen, ali s prave strane i iz pravih razloga.