Moj put



Piše: Katarina Petrović, za nedeljnik ''Radar''

Ova presuda nije samo moja mala pobeda pravde nad nepravdom, ovo je na neki način pobeda jednog grada, pobeda svakog građanina ove države koji nije izgubio veru da bilo šta može da se promeni

Mislim da je sve počelo dosta ranije…

Neću se vraćati mnogo godina unazad, jer sve i da hoću, ne mogu se setiti svih događaja i raznih nepočinstava, kada smo svi kao društvo bili dužni da ustanemo i kažemo glasno: „Ja na ovo ne pristajem!“

Sećam se vremena kada sam počinjala da radim ovaj posao, ni tada nije bilo savršeno, ali policija je i te kako radila svoj posao, ono za šta smo položili zakletvu, ono čemu su nas učili. A onda, vremenom, stvari su počele da se menjaju, polako, ali sigurno, mnogo važnije je postalo da budete dobri šefu, da više nije važno šta vam neko naređuje, već ko vam izdaje naređenja. Za napredovanje u službi više nije važno da li nešto umete da radite, da li ste kompetentni za poziciju na koju vas postavlјaju, važno je samo da ste lojalni, da ne postavlјate suvišna pitanja i to je to. Jednom mi je kolega, pre odlaska u penziju, rekao: „Uskoro nećeš imati sa kim da popiješ kafu.“ I zaista, to vreme je brzo došlo. Prestali smo da verujemo jedni drugima, pravili se da ne vidimo ono što svi vidimo i počeli smo da ćutimo, jer pobogu, mi smo policajci, tu smo da izvršavamo naređenja, nismo mi tu da razmišlјamo.

Bilo je to vreme „zlatnog doba“, kada smo od svojih plata kupovali stolice na kojima sedimo, papir za štampanje, tonere za štampače… U vreme „zlatnog doba“ šminkali smo prostorije kada nam u posetu dolaze zvaničnici iz ministarstva i sami sebe uveravali da nam je mnogo dobro. Za to vreme, na isti način, urušavane su sve institucije u državi. Sve je izgubilo smisao. A onda je došao maj 2023. godine i mislim da se tada u meni nešto prelomilo. Nisam ni do tada ćutala, ali sve moje reči ostajale su mrtvo slovo na papiru. Moj odlazak u Beograd, na protest „Srbija protiv nasilјa“ bio je iz potrebe da zastanemo, pustimo suzu za mladim životima i konačno krenemo nešto da menjamo, ne da bi meni bilo dobro, već da bi nam svima bilo bolјe.

Godinama unazad slušala sam lјude koji govore „Ćuti, ne talasaj, šta to tebi fali, neko drugi neka se bavi time…“, a moje pitanje je uvek bilo – a ko će to umesto mene da se bavi mojim životom?

Svaki čovek ima svoj put, koji mora da pređe, koji mu je život odredio. Ja svoj put nisam umišlјajno birala, samo sam išla tamo gde sam mislila da je ispravno. Nemam mnogo toga novog da kažem, moja priča je jedna jedina istina iza koje stojim. Nisam očekivala da će moj postupak zavredeti toliku pažnju i nisam ni pretpostavila da ću biti uhapšena samo zato što sam podigla svoj glas.

Bilo je to sredinom juna 2023. godine. Na poslu sam slušala govor narodne poslanice Marinike Tepić na zasedanju Narodne skupštine Republike Srbije, u kojem je ona iznosila podatke vezane za saobraćajnu nezgodu u kojoj je učestvovao kum predsednika Republike Srbije. Kada sam izvršila uvid u našu, policijsku evidenciju videla sam da je sve što je ona ispričala na toj sednici tačno, a takođe sam videla da je prilikom uviđaja izvršeno testiranje Nikole Petrovića na narkotike, kao i to da je tim testom utvrđeno da je pozitivan na kokain. Specifično je bilo to da u tom izveštaju nije navedeno da je prema njemu primenjena mera obaveznog policijskog zadržavanja, što je praksa u takvim situacijama. Tada sam osetila potrebu da joj kažem da je sve to što je ispričala istina. To je bio čist primer selektivne primene zakona, ono što mi je oduvek najviše smetalo.

Dva dana nakon što je, na društvenoj mreži Twitter objavlјena službena beleška, koju sam direktnom porukom dostavila gospođi Tepić, u prostorije Policijske uprave Valјevo došli su policijski službenici Sektora unutrašnje kontrole MUP-a RS, koji su sa mnom obavili prvi razgovor i oduzeli mi mobilni telefon. Znajući da nemam šta da krijem, i verujući da nisam izvršila nijedno krivično delo, a svakako da sam postupala u skladu sa standardima policijskog posla i znajući da sam to uradila u javnom interesu građana, nisam se plašila onoga što je usledilo. Odluka da budem uhapšena i da mi bude protivpravno određen pritvor, bila je poruka svima koji se drznu da naglas kažu ono što ćute.

Nekoliko puta, do sada, govorila sam o tome da u državnim institucijama ima veliki broj lјudi koji svoje poslove obavlјaju posvećeno i profesionalno i zato još uvek verujem u snagu institucija. Smatram da je potrebno da se lјudi oslobode bespotrebnog, parališućeg straha koji je postao sredstvo vladanja i manipulacije jedne bahate manjine i nadam se da, kao društvo, nismo daleko od tog dana kada ćemo shvatiti da su uplašeni u većini i da će nakon toga strah sam iščeznuti, da ćemo početi slobodno da dišemo.

Moja priča je paradoks vremena koje živimo. Dok mi se sa jedne strane sudi za delo koje nisam izvršila, stručna javnost nalazi da je moj čin herojski i pored nagrada koje sam dobila „Vitez poziva“ i „NIN-ova ličnost godine“, čestitke za hrabrost stižu od velikih imena našeg pravosudnog sistema, profesora, sudija, tužilaca.

Dana 23. februara 2024. godine Viši sud u Valјevu javno je objavio prvostepenu presudu – oslobođena sam od optužbe da sam izvršila krivično delo iz čl. 98 st. 1 Zakona o tajnosti podataka. Ova presuda nije samo moja mala pobeda pravde nad nepravdom, ovo je na neki način pobeda jednog grada, pobeda svakog građanina ove države koji nije izgubio veru da bilo šta može da se promeni. Svesna sam da ovo jeste samo jedan korak bliže konačnoj odluci, ali mi je istovremeno potvrda da postoje lјudi u institucijama koji poštuju slovo zakona i rukovode se sopstvenim profesionalnim, moralnim i etičkim standardima i normama.

I za kraj ostaviću jedan citat Martina Lutera Kinga, za koji moj drugar kaže da ide uz moj karakter:

„Mrak ne može proterati mrak; samo svetlo to može. Mržnja ne može proterati mržnju; samo lјubav to može.“