Nas i Kineza po 300 miliona



Dejan Ilić, tekst za Peščanik.net, 7.5.2024.

Svaki peti Kinez gledao Vučića. Tako stoji u domaćim vestima – 300 miliona Kineza gledalo intervju s Vučićem na Centralnoj kineskoj televiziji (CCTV). Da ga je toliko ljudi gledalo u Sjedinjenim Državama, to bi značilo da ga je gledao svaki Amerikanac. Svaki Rus morao bi intervju da odgleda dva puta da bi se sakupio taj broj gledalaca u Rusiji. Ne zvuči loše, je l da. Tim pre što je Vučićeva publika u Kini očigledno i lojalna i stabilna. Kada je pre par godina javno molio Kineze za pomoć u borbi protiv kovida, kineski ambasador u Srbiji rekao je da se običnim ljudima u Kini vrlo dopao Vučić (koji moli) i da ga je i tada na TV ekranima pogledalo preko 300 miliona ljudi.

A možda i nije reč o popularnosti. Možda u Kini u svakom trenutku oko 300 miliona ljudi gleda CCTV. Ko god da se pojavi i šta god da kaže, videće ga i čuti 300 miliona ljudi. Ne znam kako stoje stvari u Indiji, gde živi nešto više ljudi nego u Kini. Ali sumnjam da je tamo lako stići do 300 miliona gledalaca – ipak je Indija podeljena zemlja, s mnogo država, etničkih grupa, verskih zajednica i mnoštvom jezika. Teško se tu sakupi 300 miliona oko jedne jedine stvari. Ali, zar nije i Kina nešto slično, barem što se jezika tiče? Samo što u Kini postoji jedna centralna kineska televizija, dok u Indiji ne postoji (odnosno postoji, ali nije baš isto što i CCTV).

Ostavimo sad zanimljivu geografiju po strani, šta da radimo s podatkom o 300 miliona Vučićevih gledalaca u Kini? Kako to da shvatimo? Ako me utisak ne vara, pred posetu Sija Srbiji, juče su svi domaći režimski mediji ako ne baš odmah u naslov, onda u prvi pasus stavili podatak – 300 miliona Kineza odgledalo intervju s Vučićem. I tek posle te bombe od vesti ide šta je Vučić rekao. A nije rekao bogznašta. Standardno Vučićevo prenemaganje i ulizivanje moćnicima. Vrlo slično kao onomad s Macronom. Si je čovek od reči; od Kineza možemo mnogo da naučimo; Tajvan je, naravno, kineski – tako Vučić pred 300 miliona Kineza. Huška u Srbiji, pa huška i u Kini.

Ponavljam ovo 300 miliona u pokušaju da shvatim zašto je to važno. Moglo je Vučića da odgleda i svih milijardu i po Kineza ili samo nekolicina njih – to ništa ne bi promenilo na stvari. Kao što je nebitno i da li se svakom od tih 300 miliona gledalaca Vučić dopao ili ne. Kina nije demokratska zemlja. Savršeno je nebitno koliko je ljudi videlo Vučića na TV, jer oni ni o čemu ne odlučuju, ne samo u vezi sa Srbijom, nego uopšte. Si će videti Vučića – i to je to. Samo se to računa. Ostali smo bez informacije da li je Macron, koji se juče video sa Sijem, takođe dao intervju CCTV, i ako jeste – koliko ga je ljudi gledalo i da li im se dopao?

Evo, ništa mi više ne pada na pamet što bi se moglo reći o Vučićevom intervjuu i 300 miliona Kineza. I zato, vraćamo se u Srbiju. Koga su hteli da impresioniraju urednici domaćih režimskih medija ovim podatkom o Vučićevoj gledanosti u Kini? Šta žiteljima Srbije može da znači što Vučića negde neko gleda, pa bio to i CCTV? I zašto je za urednike domaćih režimskih medija vest koliko je ljudi u nekoj drugoj zemlji gledalo intervju s Vučićem, a nije im zanimljivo da puste podatak koliko ljudi i koliko često gleda Vučića u Srbiji – samo da ga puste, ako neće baš i da ga analiziraju. Moguće je, kada bi se sabiralo, da i u Srbiji Vučića gleda oko 300 miliona gledalaca.

Pod uslovom da uzmemo da je jedno gledanje isto što i jedan gledalac. Jeste, metod nije baš uzoran, ali vodi ka poenti. I da, ne baš jedan njegov intervju i ne u jednom danu – ali nije ni daleko od toga. Jer, Vučić uvek priča jedno te isto i pošto se pojavljuje gotovo svaki dan, onda se i svi ti dani slivaju u jedan jedini. Uzmimo da se u godini Vučić pojavi na nacionalnim (znači isto što i režimskim) televizijama oko 250 puta. I uzmimo da se ta njegova pojavljivanja posle ponavljaju u vestima barem još nekoliko puta. Neka bude, recimo, 3 puta. To je 750 pojavljivanja. Ako svako to pojavljivanje odgleda, a nije nemoguće, nekoliko stotina hiljada žitelja Srbije – to sve zajedno može da izađe na 300 miliona.

Ali, o tih domaćih 300 miliona režimski mediji ćute kao zaliveni. I sad je kao vest kad se to desi u Kini, a nije vest kad se dogodi (to jest, kad se redovno, iz godine u godinu, događa) kod nas. Što u Kini možda i nije neko čudo na toliki broj Kineza, dok kod nas ne samo da je čudo na nekih šest i po miliona žitelja Srbije, nego je i nepodnošljivo.