Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
I tako smo ovih dana dobili najnoviju u seriji podjednako proizvoljnih novih Vlada Srbije, s jednom razlikom, doduše možda i više stilske nego sadržinske naravi. Njen sastav, naime, kao da je namenjen tome da uplaši, šokira i odvrati. Pogledajte, dakle, taj grupni portret: likovi su dovoljno rečiti, ali tek ako poznajete i dela možete da osetite punu meru jeze koja iz prizora izbija
Kako se može ozbiljno shvatiti vlada u kojoj se nalazi Vojislav Šešelj? Zavisi. Ako je to vlada Francuske ili Danske, onda je to samo glupa šala, i manje je nemoguće da neki resor pripadne zlatnom retriveru zelenokose lezbejke poreklom sa Kariba, inače ministarke za energetiku i wellbeing, nego da neko kao VŠ uđe u takvu instituciju makar i kao noćni čuvar.
Megjutoa, ako je u pitanju Vlada Srbije na samom kraju XX veka, onda je ne samo zamislivo nego i takoreći neizbežno da jedan Šešelj, onaj izvorni, bude njen ništa manje nego potpredsednik, a još nekolicina šešelja kineske proizvodnje budu razbacana po ministarstvima. Bila je tu čak i neka štrkljava smlata koja se obrela u resoru informisanja, sakloni bože šta je haosa taj napravio. Ne zna se baš tačno šta je posle bilo s njim, ja sam negde čuo da je viđen s bratom u Kazahstanu, gde imaju neku “troter-firmu” za flaširanje vode iz vodovoda. Čak i predsednik Borat Sagdijev ima lepe reči za njih i njihov zdrav način ekonomskog razmišljanja.
E sad, zaustavimo se malo ovde. Zašto je bilo moguće i zapravo neizbežno da Šešelj uđe u Vladu? Zašto što je Srbija celu jednu deceniju, kroz kasne osamdeste i čitave devedesete, bila pripremana za to, bila srozavana i istovremeno na taj način omamljivana i zatupljivana dok je se ne dovede u onaj stadijum beslovesnosti da pojava glavnog i sporednih šešelja bude naposletku tretirana kao nešto sasvim obično i normalno, kao kad je Roni Vud 1975. ušao u Rolingstounse. Iako Šešelj objektivno nije delovao baš kao Roni, nego više kao Milić Vukašinović posle ozbiljnog neurološkog zahvata koji je negde pošao po zlu.
U redu, ali zašto se ja sada vraćam na jednu staru, mučnu priču? Zato što mi ovde u Srbiji ne proizvodimo baš mnogo priča, zato ove koje imamo moramo iritantno često da repriziramo. Pa, kao što televizija unedogled vrti Srećan život, Bolje ljude, Dopisane i Vrućeg vepra, tako se i vlast – uz našu dragocenu asistenciju – vrti u jednom krugu. Opet je, naime, Srbija već desetak godina pripremana za pojavu Šešelja u Vladi; onog glavnog, naime, pošto ovi drugi kao da nisu ni odlazili, nego samo izašli na pauzu za pišanje koja je nepredviđeno potrajala tuce godina. Sastavi vlade i drugih delova vlasti, uostalom i sami mandati, menjani su hirovito, histerično i mimo svake političke i pravne logike: ako ste osvanuli kao vlasuljar u Čoki mogli ste da omrknete kao državni sekretar u ministarstvu nauke i tehnološkog razvoja – i da to saznate s televizije – a ako ste omrkli kao vlasnik buregdžinice “Zasićena mast” u Ljigu mogli ste osvanuti kao ambasador Srbije u Francuskoj. Samo bi ujutru limuzina koja nikad nije čula za saobraćajne propise i ograničenja došla po vas, pa trak Surčin, trak Šarl de Gol, i pravo u ofis. Keskese? Se la šifonjer. Još bi vam, da sve bude mikofo, nabavili manirisanu suprugu na revers. Iskusna u diplomatiji, pre toga je bila Supruga u prijatnom Asunsionu.
I tako smo ovih dana dobili najnoviju u seriji podjednako proizvoljnih novih Vlada Srbije, s jednom razlikom, doduše možda i više stilske nego sadržinske naravi. Njen sastav, naime, kao da je namenjen tome da uplaši, šokira i odvrati. Pogledajte, dakle, taj grupni portret: likovi su dovoljno rečiti, ali tek ako poznajete i dela možete da osetite punu meru jeze koja iz prizora izbija.
Neko je već napisao ovih dana – ko zna, možda sam to bio ja – da je ovo najradikalskija Vlada Srbije još od vremena Nikole Pašića. I zato mi se nekako učinilo da ima nečega čudnog da je celo društvo iz ćoška civilizacije tu, a da samo fali onaj istorijski najzaslužniji, obnovitelj srpskog radikalizma i sličnih samosakatećih tendencija – Šešelj dr Vojislav? Uostalom, s njim nikad nije dosadno, zar ne? Ne bi li njegovo prisustvo u vladi ipak na spektakularan način upotpunilo ovaj tunel strave?
Pa ipak, to je bio možda prenagljen zaključak. Isto je tako moguće da je Svedržitelj zaključio da mu se, u današnjim okolnostima, razbrbljani klovn sa izvesnim primesama starinske, neartificijelne inteligencije (NI) ne uklapa u sliku ledene strave kakvu je Svedržitelj dugo i strpljivo tražio i izglancao je gotovo do savršenstva kroz svaki pojedinačni lik iz Vlade, počevši od predsedavajućeg, kojeg se užasavam celog života, još otkad je bio Šicer u Salašu u Malom ritu, pa do vremena kad mi je bio poručnik u VP 5140 Topčider. Šta, nije sve to mogao biti on? Ma jeste, isti je to tip, samo se imena menjaju.
Nemojte se, dakle, začuditi ako se o ovoj vladi jednog dana kada ona bude prošlost bude govorilo kao o vladi kroz čija tesna vrata ni Šešelj nije mogao da prođe. A vlada preuska za Šešelja nije mesto na koje biste poslali čak ni najgoreg neprijatelja.
