Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Mnoge stvari su se dogodile za vreme mog opravdanog odsustva. Bile su tu velike teme čije su dimenzije nemerljive, mada sve počinje i okončava se malim trivijalnim obredima.
Video sam da su pantalone gospodina Oskara, napravljene od grubog pamučnog materijala (farmerke) zajedno sa obe nogavice ušle u srpski parlament. Taj dom prepun stvorenja nepoznate namene i neprirodnih svojstava, razmatrao je tešku tema o zloupotrebi visoke mode. Ulizička grupacija je branila običaj svoga boga da svakodnevo a nekad i više puta na dan proturi udove kroz otvore namenjene za to, i navuče gornji deo na svoju vrhovnu guzicu.
Šta koga briga koliko čije gaće i nadgaće koštaju! Može biti da je njihov prezident svoj odevni predmet nabavio u Novom Pazaru. Sa takvim je hlačama, kako bi rekli susjedi, izvršio smotru lične vojske, noseći na nadpojasnom delu svoje ličnosti razdrljenu košulju. Ali koja je sila u svemu tome naterala Đilasa da se pored toliko strašnih dostignuća apsolutnog vladara uhvati njegovih farmerki i pocepa ih na dve nogavice?
To bi mogao da bude deo opozicionog uvida u novi smlaćeni maršalski stil kod smotre olovnih volnika, čiji će redovi biti umnoženi obaveznom regrutacijom. U toj ideji su njemu pomogli Vučević, Gašić i ruski konzul Vulin, izrazito sumnjiva lica kojima treba poveriti 20.000 mladih ljudi godišnje. To je za ovaj narod najviši stepen rizika! Tamo bi ih obučili za ono što niko ne zna. Svi koji znaju da nauče regrute vojničkim veštinama, otišli su na bolje poslove.
Vrhovni koji laže da je to što nije, slikan je sa kritičnim pantalonama „odzada“, podgojenog sedećeg dela, u klasičnoj pozi Kvazimoda, zagledanog u budućnost Srbije. Upravo u to vreme jedan je njegov tabloid objavio vest: Vučić, novi lider sveta! Vide li udvorice ono što niko drugi nije: stvor koji je osvojio srpski a onda i čitav svet samo je naš a onda njihov, koliko ga damo. A mi naše ne damo! Najveći deo njega trošićemo na naše vitalne potrebe a svet neka za sebe sabira ostatke, ili neka nađe boljega ako takvoga ima. Nema mu ravna nigde, govore muve koje izleću iz centra komandatovog gluteusa.
A onda su tragači za poreklom pantalona, u ovom slučaju farmerki videli da to što vrhovni nosi na smotri svojih trupa, nije šiveno u Novom Pazaru. Sa nepobitnim dokazima je pred esencijalni sabor izašao Dragan Đilas, rekavši da Oskar nosi farmerke firme te i te, koje vrede, dobro ne vrede nego koštaju 1.800 dolara. Ili evra, skoro da je svejedno.
Pa šta? – mogao bi da kaže nosilac te robe, nedostupne običnom proletarijatu. Čak ni srednjoj klasi koje više nema. Đilas je računao: jedna nogavica vredi koliko i prosečna mesečna plata prosvetnog radnika. I druga isto toliko.
Možda je Đilas malo preterao u svojoj žustrini i revnosti. Čovek se predstavlja kao predsednik i vojskovođa, pravo je njegovo da priušti sebi bar jednu skupu stvar. Skupština, kao odabrani kolektivni um Srbije stiče uvid u tako neprijatan, trivijalni prizor, kao što je Oskar u farmerkama.
On nema toliku platu da kupi farmerke od 1800 dolara ili evra svejedno, kaže Đilas pred izbezumljenim poslanicima. Govori da je siromah, kao crkveni glodar, čist je kao suza, nema račun u banci, živi u stanu osvojenom ’99. za vreme bombardovanja, i uz pomoć roditelja.
Ne zna odakle mu to što nosi. Oblači ono što mu daju. To je već uvezano sa fundusom u kome je roba posebne namene. Čiji je fundus, ne zna se. Da nije fundusa bog bi se kretao gologuz među podanicima, što bi mu možda podiglo ugled kod osiromašene raje. A raja nosi jedne pantalone godinama, to su i crkvene i mrtvene. Više i ne treba.
Prilično je nejasno kako je Oskar ostao siromašak, običan tantuz među tolikim lupežima koje vodi. Ništa ga nije dotaklo, raskoš ga ne privlači, skrušen je kao inok, sve što zaradi i prištedi troši na vino i pantalone koje mu paževi dodaju da obuče. To je sve što nema.
I bata Andrej je ubogi proleter. Samo zato što je brat siromaha na čelu države, novinari ga vređaju i nanose mu dušebolne rane. Neko je preneo razgovor kriminalaca sa skaja, u stilu da bata, zajedno sa Z. Veselinovićem upravo slavi prvu milijardu. Tužio je novinarku, a naknadu za bol priložiće sebi kao blagosloveni socijalni dar.
Ostaju magla i dim ispred bratske imovine. Stiglo se samo do pantalona, toliko opozicija zna, tačno u nogavicu. To je granica potrage za imanjem kuma ovdašnje mafije koja vlada Srbijom. A uskoro i svetom, kako kažu stanovnici njegove intimne regije. Osim ako se u farmerkama, raščerečenim u skupštinskoj svađi, ne krije tajna vladareve muške snage.
Pitanje farmerki je nerazrešivo bez pite. Može i gibanica, kako hoćete. Legenda kaže da je u nekoj palanci živeo prgavi zanatlija Panta koji je od svoje domaćice tražio gastronomska savršenstva. Jednom mu se nije svidela pita, dal’ je bila preslana ili nedoslana ili suviše posna, te je Panta uzeo tepsiju, bacio na patos i izgazio je bez milosti, sve sa baslamačom. Ostala je izreka, kao ilustracija ozbiljne pretnje: more ima da te zgazim kao Panta pitu!
E, tu pretnju je Oskar uputio opoziciji. Samo dođite u parlament na raspravu sa mnom. Ne možete mi ništa. Ima da vas zgazim kao Panta pitu!
Kao za Oskara, vrhovnog, Pantu, Nepomenika ili kako se već zovu svi u njemu, i za narod koji se pita šta je Đilas hteo da kaže, pantalone kriju tajnu o piti i njenim sastojcima. A onda i o svemu što nas se tiče. To su možda vrhovna jaja koja će pomoći Panti da ih gazi sa bolom i uživanjem. Sve za Srbiju! A ministar Momirović je već procenio i ta „dva jaja“. Da živi ceo dan na njima.