Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Napomena za čitaoce koji ne dolaze često u Beograd: kad idete Bulevarom ka centru, uvereni da je srpska metropola slobodan grad a ne orijentalna kasaba, negde u visini Takovske zaustaviće vas ograda.
Iza ograde nema ljudi. Plato ispred skupštine je bez života. Umesto čistog prostora tamo su beli čadori, slični Muratovoj platnenoj utvrdi za taborovanje na Kosovu.
Čadori i šatori poređani su pod konac, svakako je neki vojskovođa sa svojim konačarima tu imao posla. Zauzeto je srce Beograda, ako ga Beograd još ima. Prolećni vetar se igra sa platnom a kroz otvore za neku vrstu prozora, vidi se da unutra nema nikoga. Ili samo promiču senke, ne zna se čije. Iz daljine, čadorsko naselje usred palanke ostavlja utisak čuđenja i zebnje. Šta je naumio graditelj tog avetinjskog naselja, ako je uopšte nešto naumio. Ko bi ga znao šta se njemu sve komeša ispod lobanje, mora da je nešto imao u vidu. Recimo, onaj besmisleni logor kod predsedničkog konaka još ima nekog smisla. Tu borave oni koji žele tek da uče. Mamlazi od 40 godina, pod kapuljačama, zla izgleda. Nepismeni i neuki, ko zna iz koje su zverojabine dovedeni i za čije prababe zdravlje.
Ali, ako žele da uče, ni to nije loše. Nije dockan, svetli primeri to pokazuju. Nepismeni Nikolić Toma je za kratko vreme, reklo bi se pre no što se upisao, svršio fakultet i master. Ne zna šta je završio, lepo ga je pitao Jovo Bakić, ajde majstore, kaži nam na kom si odseku studirao?
Toma nije znao. Odakle da zna a i šta će to njemu. Ne mora da zna koji odsek je učio nije ni stigao da sazna šta uči, diplomirao je pre toga.
Dovoljno je tamo, ispod prozora gospodara videti onog studenta iz Doboja, ne sećam se kako mu beše ime. On nadahnjuje kralja, mami mu osmeh. Očarani su jedan drugim, izbijaju iskrice iz njihovih sramežljivih pogleda. Nije u tom ograđenom toru samo posejana mržnja. Ima tu onoliko ljubavi, čak i erot’ke bolan.
Tamo je onaj preobraćeni radikal Nemanja Šarović bio uhapšen kao pravovernik, dobio je i batine od svojih, ali tako se plaća skidanje zmijske kože. Bio si uz koleno Šešelju, sad vidi kakvo te još kaštigovanje čeka.
Tamo su bile sakrivene i patriotske trupe i ubice u penziji pre 15 marta. Crvene beretke pretvorene u čuvare studenata koji žele da uče.
Negde odatle čudovište je opalilo topa na građane u svom terorističkom nadahnuću.
Ali i pored svega, taj Ćacilend, kako ga zovu, ima nešto u sebi. Pun je sadržaja, razmenjuju se ljudi i ideje, ne zna se ima li tamo više života ili smrti, no to prestaje da bude važno pred istorijom. Pionirski park zasađen đubretom i otrovom ispisuje poslednje dane biografije onog divnog stvorenja koje je sve to smislilo.
Beli čadori nisu objašnjivi, ili, nisu baš odmah. Može se nagađati, da li je isti neimar gradio i to naselje zasad lišeno stanara i života, nameran da ga ispuni mrtvim dušama.
Kad padne noć, može se naslutiti da tamo kreće bal nečastivih, dolaze kolone nakolmovanih vampira i njihovih pratilja, ugledni gosti iz beogradskih grobalja. Kosturi, prikaze, Savanović Sava, karakondžule, harpije i omaje. Sotone, grifoni i krakeni, minotauri iz Narvale, vilenjaci, macuti, bizoni, bratine, ane, dejani vuci. I još toga što se danju sakriva a noću dogamiže na romantični bal za izabrane sablasti.
U ponoć bi tamo mogao da stigne vrhovni graditelj zamaka od platna i čelnik pokreta za narod i državu i otvori neobuzdane orgije u kojima ima i nešto ljubavi. Ono što njemu najviše nedostaje, taj tračak emotivne samilosti. Svega ima na bahanalijama, ali ga niko ne voli. Retki znaci teških emocija nisu dovoljni za velike poduhvate koji slede. Tu su Zvonko, bata, Radoičić, kumovi, šuraci pašenozi i darodavci. Kineski vampiri, i čudovišta iz EXPA 27.
Tu se vrše obredi Nemanjića uz nektar i ambroziju, pečenu srnetinu i neodoljivi glas klovna Dačića, koji je smislio poemu o Neronu i Kaliguli u istoj koži. U tvorbi otkriva da su ta dvojica poreklom Srbi iz Bugojna i Doboja, sastavljeni u najumnijoj i najlepšoj srpskoj glavi.
Na vrhuncu orgija začuje se glas nekog petla ugursuza koji se našao blizu čadora zbog nebudnosti dežurnog centuriona i bal se pred znacima života rastura kao da ga nikada nije ni bilo. Svi stvorovi, puzavci, crvi, reptili i druga divna bića nestaju u svojim rupama i telesnim otvorima, monarh se kao dim uzdiže i izvija se kroz prozor lebdeći u beskraju. Nestaje negde nad Srbijom. Sviće zora a možda i ne, sledi sunce negde na istoku.
Čadori su pusti i prazni, trepere kao prokleti, oko njih dremaju samo čuvari kojima nije jasno šta je to, u stvari. Čije je platno i ko ga je tu razapeo? Osim što su čuli vrisku, urlanje, kreštanje, krike i obračune. A zatim se sve utišalo.
Ako krenete iz Bulevara prema belim čadorima, dalje nećete moći. Tu prestaje naš grad i nastaje mučni prizor i zagađen prostor, težak zadah i strašna slutnja. Nekakav beli tabor, divno mesto za veselje na pogrebima.
