Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Bio je to tragični karneval lumpenproletera uteranih u kaveze i namamljenih mirisima besplatne brze hrane. Većina nije saznala čemu dolazak u centar nekadašnjeg grada ograđenog žicom. Možda je to prisilno hodočašće bilo namenjeno samo održavanju iluzije o snazi glavnog govornika. Ali ničeg tamo nije bilo, osim odvratne pojavnosti, izduvanog puvala i očajne mimike koje kozmetika ne sakriva.
Iluzije naravno nema. Bila je to tmurna procesija, uličarski panađur koji izaziva bes i tugu. Prostor ispunjen čadorima nepoznatog smisla i namene.Tužni zbor za ukop jednog vremena koje se svojom umirućom inercijom još nekako opire kraju. Posle je ostala suština: krš, lom i tone smeća. Smisao srpskog sveta.
Ono što vredi zabeležiti možda je samo inventar bizarnosti. One ne mogu da budu ignorisane jer su upletene u naše apsurdne živote i njihov ishod. Mnogi od nas nemaju mnogo vremena. Onima, kojima je ostalo više toga, život jedu čudovišta i njihova halapljiva posluga.
Vladar je, da ne kažem nešto gore, održao govor. Želeo je da njegova tirada bude istorijska beseda, no sve je ispalo jadnički prazno i bez utiska na privedene. Bilo je samo mlakih aplauza, otaljavanje zadatog ushićenja, ubijanje vremena pred nesnosnim ispljuvcima poznatih rečenica.
Muka i čemer usred grada koji u svojoj istoriji nije imao mnogo težih dana od 12. aprila ove godine. Srbija je napadnuta a on je brani. Zajedno sa mobilisanim trupama ravnodušnih čuvara vlasti. Zabole nas ako padne, to je stav koji se čitao iz letargije pučine pred binom i okolo nje. Njegov pad, njegova stvar, ko ga jebe, bežimo mi odavde.
Uništio sam obojenu revoluciju, kaže taj i tek ću da je uništavam. Srbija je bila pri padu a ja sam je uspravio na slabe noge. Zavešću rad, red i disciplinu. Svi na svoja radna mesta! Sudiću svima koji se protive. Sudiću i sudijama koji ne sude po mom sudu.
Ali, u tome nije bilo nikakvog žara. To je mlitava odlučnost teškog bolenika na samrti da ode do nužnika. A onda se ipak istovario ispod sebe. Govornik je imao takvo olakšavanje u postavljanju zahteva.
Zamislite tiranina koji postavlja naredbe nekoj svojoj replici, nameran da objasni svima šta će da učini. Naravno da takvo objašnjenje nije moguće. Ishlapio je i muči se sa logikom. Da bilo šta u ovoj državi radi – ne bi morao da saziva mitinge da bi se bavio svojom nepostojećom funkcijom. Bio bi u lancima ili u mekoj sobi.
Njegovi zahtevi njemu samom, ocenjeni su kao pretnja i najava ukidanja demokratije. Da bi neko bio despot, morali bi, osim pobunjenih, da ga slušaju svi bez pogovora. Ovoga više ne sluša niko, čak ni njegovi praznoglavi seizi. I oni pokazuju neke začetke svoje volje, mada ne pred njim. On je pred neizbežnim porazom usred pobune koju ne može da smiri. Džedži takav u vučjoj jami u strahu od koračanja ulicom. Istinski su mu odani samo preostali gebelsi, jedino oni koji nemaju gde.
I onaj solista Garavog sokaka ima dve verzije svoje odanosti i porekla svirke u društvu Baje Knindže. Peva za pare, tako je rekao, ne iz ljubavi. Ranije dogovorena stvar. Kad ovaj padne, naravno da više neće da mu peva. Nego onome ko plati. Tako se to radi kod njega, garav sokak – čista stvar. Prljavo lice se pere logikom tržišta obraza.
Strmoglavi pad se odigravao tokom čitanja pisama ljubavi i odanosti pred kamerama. Ushićeni hulja (ne bih da budem blaži) sedi i čita pisma koju su mu navodno uputila dečica, željna da ih vođa i učitelj još dugo vodi putevima radosti i sreće u zemlji procvati, sloge i slobode.
Toliko se radovao izmišljenim emocijama koje su mu potrebne kao razlog da postoji. Neka je pisma sročio sebi, pokušavajući da se izdigne do misaonog ranga dece. Njegova osećanja prema sebi bila su sakata u strahu da je stiglo vreme kad ga zaista više niko ne voli i ne mari za njega.
Konačna moralna smrt zadesila ga je dok je krivotvorio dečje pismo. Dečak voli tenis i Novaka Đokovića, a nitkov „čita“ da je reč o košarci i Nikoli Jokiću. Nitkov mrzi Đokovića jer ga je ovaj odbacio kao prljave gaće i svoju mržnju pripisao klincu, ako je to zaista originalni dečiji rukopis.
Niko njega nije zatekao u istini, ni u jednom slučaju, niti u okolnostima u kojima priznaje očitu laž kad je u njoj uhvaćen.
Njegov pogrebni govor na propalom skupu sadrži u sebi sve što on jeste: iluzije, zablude, fantazmagoriju, distopijske zamisli, teško stanje, strašan izgled, uznapredovalu rugobnost i raskošan inventar bolesti. Širenje straha samim sobom. Nesposobnost da se vlada govornim aparatom, niti misaonim procesom koji proizvodi teške privide i fantastične opsene. Opšta opasnost dok još može da je proizvede, izvor misaone zaraze i kritične napetosti. Pretnja po opstanak, alarm za uzbunu. Znak za opasnost, poziv na opšte okupljanje.
Proizveo je novu vladu koju vodi Đura. U njoj je slabo pismeni ministar obrazovanja, namešten da bude egzekutor, etatizuje univerzitet i razori blokade. Tip ima kreativnost teletabisa i lice iz ulice brestova.
Despotova Ana, koja ne zna čemu služe reči, postala je heroina društvenih mreža.
Divan primer kako glupost i neznanje sigurno vode ka slavi.
Zatum je uhapšen geolog Zoran Đajić, koji je doveo u opasnost izbezumljenog dahiju. Navodno je tražio da mu narod izglasa smrtnu kaznu i da još pripremi glogov kolac.
U Srbiji nema takve kazne niti se do nje dolazi glasanjem. Zbog glogovog koca i belog luka vampiri nigde ne hapse slobodne ljude. Osim u Srbiji gde je upravo završen njihov bal.
