VESNA MALIŠIĆ - Dobro došli u devetnaesti vek


Vesna Mališić, kolumna za nedeljnik ''NIN'', 4.6.2020.

Nacionalna ugroženost kao kamen temeljac spirale nasilja zaustavlja ovdašnja društva i zaleđuje ih u stanje permanentne zaraćenosti koja nikad ne prestaje već samo menja forme

Kad god u politici nestane municije, naročito kad se približavaju izbori, nacionalne teme dobijaju posebnu vrednost. To je ovde bar isprobano mnogo puta. Čim se začuje bubanj plemena, odmah se okupi parohija. Sentiment ugroženosti homogenizuje i ne zahteva ni razboritost ni razumevanje. A ne pretpostavlja ni odgovornost prema posledicama prejakih reči od kojih je u nas kretala svaka nesreća. Balkan uostalom, kako je davno primećeno, proizvodi više istorije nego što može da potroši.

I zato nas evo ponovo u politički proizvedenim i instrumentalizovanim temama devetnaestog veka sa mitologizovanom istorijom, nacionalnim patosom, kolektivnom svešću i glorifikovanjem tradicionalističkih vrednosti i simbola. Naravno, sve to garnirano osećanjem nacionalne povređenosti, gubitništva i prikraćenosti kao pogonskog goriva svake ekstremizacije. Uz obavezan narativ krutih stavova koje ne može da probije nijedna sumnja ili dilema, pošto smo stigli do tačke o kojoj je za NIN pisao i akademik Vladimir Kostić – pakao su Drugi! A to je onda okvir u koji su se uvek lako uklapali svi sukobi na Balkanu. Jer, kao što to reče Slobodan Milošević, „ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo“. I sasvim nam dobro ide sa uzajamnim ekstremizovanjem u regionu, prebrojavanjem ko je čiji pisac, naučnik ili sportista, gde su i kakvi su čiji koreni, jezik i pismo, ko je kome više zla naneo, čije su žrtve veće... Nacionalna ugroženost kao kamen temeljac spirale nasilja koja zaustavlja ovdašnja društva i zaleđuje ih u stanje permanentne zaraćenosti koja nikad ne prestaje već samo menja forme. A na nesrećama koje iz toga proizlaze parazitiraju političke garniture, svesno ih podstičući i omogućavajući. I tu nema nevinih.

Kad god o tome mislim, setim se važne lekcije koju sam, kao mlad novinar, dobila krajem osamdesetih godina u Hercegovini, u vreme kad se uveliko politički i intelektualno formulisala „istina o srpskom narodu“ kao požar u kome je ubrzo izgorela cela tadašnja zemlja. Satima mi je starac Kojo Ekmečić pričao o zločinima u Hercegovini tokom Drugog svetskog rata.

A onda je sa drvene sećije na kojoj je sedeo, podigao prugaste ponjave kojima je bila prekrivena, otvorio poklopac koji je čuvao njegovu ličnu istoriju. Beleške, sveske, svedočanstva, dokumenti kao deo lične istrage koju je sprovodio, imena živih i mrtvih zločinaca, osuđenih i onih koji su u novoj vlasti našli uhlebljenje, spisak žrtava i fotografije šezdeset članova njegove porodice koji su ubijeni i bačeni u prebilovačke jame. Prvi put posle četiri decenije pristao je da ode sa mnom na jamu, nad kojom je ćutao, a svaki mišić na njegovom licu je drhtao. A onda me je uzeo za ruku, kao dete, i krševitom stazom, bez reči, doveo do jedne skromne kuće na čijim nas je vratima dočekao stariji čovek. „Ovo je Hrvat koji je za vreme rata spasio 500 Srba, krijući ih po pećinama, a pola familije mu je bilo u ustašama.“ Tako je Kojo Ekmečić predstavio čoveka kome sam zaboravila ime, ali ne i skromni i plemeniti izraz lica i ruke kojima je grčio kačket koji je skinuo kad smo se pozdravljali. Pričali su mi potom o njihovom drugu, muslimanu, koji je legao na tračnice da ga pregazi voz da kazni oca koji je ubio njegove drugove Srbe. Ali i o komunističkim kadrovima, Srbima, koji su sprečavali da se na sud 1956. godine izvedu svi zločinci, da se jame otvore, a mrtvi sahrane. Ipak, tražio je Kojo Ekmečić da ovu priču ne objavim. Nije želeo da me otruje. Koliko god teška njegova sudbina bila, nije želeo da njegova nesreća proizvede druge. Nije želeo da se na tragedijama naroda ponovo učvršćuju vlasti. Zato što, rekao je, zlo ponovo miriše u vazduhu.

Kad god zapinje sa demokratijom na Balkanu, uvek nacionalizam uskače u pomoć. Opšte je mesto da on ubija kritičku distancu prema sopstvenoj naciji, pa zato nema ni razumevanja prema drugom i drugačijem, koji su onda pakao. Ili, da citiram Danila Kiša: „Nacionalizam je pre svega paranoja, kolektivna i pojedinačna.“ Manija gonjenja koja razvija bes i osećanje povređenosti... A nema Koja Ekmečića da prozre da vlasti za pojedinačne nesreće haju samo onoliko koliko mogu da im posluže. Prvi put objavljujem njegovu priču. Zato što zlo ponovo miriše u vazduhu.