Dušan Petričić: Sramota me je što se u blatu valjaju Kusturica, Đoković, Ristovski…



Sa kakvom smo samo radošću dočekali bokal i lavor pametne i civilizovane Ane Đurić, da makar za trenutak speremo prljavštinu sa ruku, lica i duše koja se godinama taloži. Obradovalo nas je saznanje da talentovani i civilizovani još žive među nama i da nas, kojima je to potrebno, ima u zavidnom broju. Konstrakta je verovatno jedan od retkih pozitivnih odgovora na pitanje: Ima li nade, kaže karikaturista Dušan Petričić u intervjuu za Al Džaziru.

Govoreći o putu Srbije ka EU, Dušan Petričić ocenjuje za “Al Džaziru” da je cela evropska priča kojom je, između ostalog, “Vučić došao na našu grbaču bedna i jeftina prevara.”

– Je li moguće da je iko ko je hteo da razmišlja duže od deset sekundi poverovao da će taj radikalski prevarant iskreno i ozbiljno voditi zemlju ka Evropi? Kako bi lažov, čija je svaka misao, svaki potez u dubokom nesaglasju sa pravim evropskim vrednostima, opstao u tom društvu na čelu teško korumpirane države kojoj on ne da, a koja i inače ne želi da se suoči sa svojom nedavnom kriminalnom prošlošću. Dakle, lažna pozicija na kojoj opstajemo deset godina, pozicija kandidata za Evropu koja ne izlazi iz ruskog i kineskog zagrljaja, dovela nas je konačno u teško rešivu poziciju u kojoj se on koprca i zapomaže, a mi ćemo, kao narod platiti ozbiljnu cenu – kaže i dodaje:

- Muka mi je od mudraca, stručnjaka i analitičara koji brane našu neutralnu poziciju kao mudru i jedino moguću. Mudre politike vode istinski mudraci, pametni i odgovorni ljudi, a ne jeftini i primitivni navijači sa stadiona. Vrlo namerno upotrebljavam ove izraze koji ne bi trebalo da priliče pristojnom čoveku, ne bih li tačno opisao razlog bezizlaza u koji srljamo.

Nedavno je i oskrnavljen portret velikog književnika Branka Ćopića, kojeg je iscrtao na stepenicama Brankovog mosta, a na pitanje šta je to u liku i delu Branka Ćopića što smeta nekome, kaže da nije Ćopić jedina tekovina socijalizma i Jugoslavije koje smo se ishitreno odrekli.

- Bahato, kao pijani milioneri, rasipali smo i materijalno i duhovno blago nasleđeno iz tog perioda. Ali mislim da ovo skrnavljenje pomenutog sećanja na Branka nema nikakve veze sa ideologijom i politikom. To je delo Huna i Avara modernog doba, odnegovanih i vođenih radikalskom pameću. U vidljivom odsustvu ozbiljne brige države i društva, njihovo obrazovanje preuzeli su stadioni i crkva. Plivači za časni krst i navijači sa tribina koji vode kadrovsku politiku Filozofskog fakulteta postali su naša realnost. Mi koji to primećujemo, poniženi i uvređeni, postali smo taoci te agresivne, prostačke elite Šešeljevog i Vučićevog doba.

Podseća sa kakvom smo samo radošću dočekali “bokal i lavor pametne i civilizovane Ane Đurić, da makar za trenutak speremo prljavštinu sa ruku, lica i duše koja se godinama taloži."

- Naravno da je taj događaj bio samo neočekivani incident, ali smo ohrabreni brzinom i masovnošću pozitivnih reagovanja i talasom lepih osećanja na kome smo plivali nekoliko dana. Obradovalo nas je saznanje da talentovani i civilizovani još žive među nama i da nas, kojima je to potrebno, ima u zavidnom broju. Konstrakta je verovatno jedan od retkih pozitivnih odgovora na Vaše pitanje: Ima li nade – ističe karikaturista.

Krajem prošle godine izašla je njegova knjiga karikatura “10, 9, 8, 7…”, koja je – kako je rekao neka vrsta petogodišnjeg dnevnika našeg ‘hrabrog’ posrtanja.

- Glavni razlog što se sa ovoliko entuzijazma bavim okolnostima koje nam, nimalo blagonaklono, kreiraju živote i likovima koji ni po čemu ne zaslužuju ovoliki angažman, jeste želja da nekim budućim generacijama ostavim preciznu sliku o ovom vremenu. Iskreno, sramota me je što je to slika jednog sumanutog rijaliti-programa u kojem se, po debelom, lepljivom blatu, zajedno sa Vučićem, Šešeljem, Vulinom, Dačićem, Anom Brnabić, Veljom nevoljom, raznim Radojčićima, Veselinovićima, Vesićima i Šapićima, valjaju Laza Ristovski, Miki Manojlović, Emir Kusturica, Novak Đoković, dramski i ostali pisci, umetnici, novinari, profesori i druge javne ličnosti kojima nikada, ni pod kakvim okolnostima, u ovakvom društvu i ovakvoj kaljuzi ne bi smelo da bude mesto. Sramota me je u ime zombiranog naroda koji nosi svoj deo odgovornosti, sramota me je i u ime nas, nevoljnih svedoka i kritičara ovog tužnog moralnog posrnuća jer nismo uspeli da nađemo kočnicu i efikasno je povučemo. Za sada. Što se mene tiče, ja ostajem ponosan na titulu izdajnika, mrzitelja i luzera, kojom su me okitili protagonisti ove tužne istorije nebeskog naroda.