Dubravka Stojanović, istoričarka i profesorka Filozofskog fakulteta
Nacionalizam je alatka svih vlasti u regionu
Elite nas drže prikovane za dno i ne dozvoljavaju da se bilo šta promeni, jer bi im to ugrozilo vlast. Glasači prepoznaju Vučića kao glas nacionalizma i zato nijedan od desnih pokreta nije dobio tri odsto. Sve je to progutao SNS, koji su glasači s pravom videli kao prave radikale. Vučić je zaposeo ceo politički prostor, on je i levo i desno, on je sve, što je i tipično za populizam
Nacionalne istorije i sadašnjosti i dalje se izmišljaju od Vardara do Triglava, od severnomakedonske antike do Janšinog kontinuiranog rata sa nekim imaginarnim komunizmom. Za nacionalnim istorijama ne zaostaju lične, pa su Aleksandar Vučić i Milo Đukanović samo dva primera vratolomnih ideoloških zaokreta. Možemo uvažiti da i političar ima ljudsko pravo da mišlju zaokrene za 180 stepeni, kao skejtbordom, ali je problem ako to radi svakodnevno. A politika srpskog režima je do sada bila poput partije šaha bez protivnika, u kojoj je moguće po potrebi skočiti na bilo koje ideološko polje.
Zato Dubravka Stojanović, istoričarka i profesorka beogradskog Filozofskog fakulteta, i njene kolege iz regiona pokušavaju da barem u istoriju uvedu nešto obaveznosti. Okupljeni su od 2018. oko projekta Istoričari protiv revizionizma, i nedavno su objavili deklaraciju Odbranimo istoriju. Deklaracija je dostupna za čitanje i potpis na veb-sajtu udruženja Krokodil, a u njoj se podvlači da je istorija nauka, da počiva na kritičkom mišljenju, da je nadnacionalna, da mora da bude slobodna, a odgovorna. Poziva se, ukratko, na truizme koji od Triglava do Vardara ni trideset godina nakon kolektivnog zaokreta još nisu uvaženi.
„Izgleda da je istorija najjeftinija moneta za potkusurivanje. Nju kao da može da arči svako, da izmisli šta god mu treba, da zaboravi ono što mu ne treba. Cilj nam je da se u javnosti razvije svest o tome da istorija nije samoposluga u kojoj nešto uzmete, a drugo ostavite (s tim što ostavljeno malo ispipate) nego je egzaktna nauka u kojoj je vrlo jasno šta je dokumentima dokazano, a šta nije. Napadaju nas da je revizija samo poželjno napredovanje istorijske nauke, da su to nova naučna otkrića, da mi kočimo saznanje. Ali, to nije tačno. Revizionizam je zlonamerno manipulisanje, dopisivanje, falsifikovanje ili brisanje podataka da bi se zadovoljila neka politička agenda. Što bi se reklo, to je zločin s predumišljajem nad naukom, istorijskom svešću, znanjem“, kaže Dubravka Stojanović.
Uskoro će biti obeleženo dvadeset pet godina od genocida u Srebrenici. Ako je početna tačka u Srbiji bila potpuno negiranje tog zločina, dokle smo stigli danas?
Mislim da smo sada u fazi ignorisanja. Videćemo kad se približi 11. jul, možda će se nešto i promeniti, možda će neko nešto reći, ali tokom godine imamo prećutkivanje. Mislim da je to još mnogo zlokobnije i opasnije od negiranja. Kada se negira, postoji stalna mogućnost da se govori, da se negira negiranje, da se iznose podaci i argumenti. Moguće je da se tema održava u javnosti, što je način da se istina o Srebrenici raširi među svima onima koji su spremni da je čuju. Pa i onima koji nisu. Ali ako je muk, onda će svima biti lakše da budu ne samo nemi, nego i gluvi. Društvu to očigledno odgovara, a u takvoj situaciji sve je teže boriti se za suočavanje s prošlošću.
Iz intervjua Dubravke Stojanović za nedeljnik ''NIN''
Opširnije u štampanom izdanju ''NIN''-a od 9.7.2020.
Autor: Marko Lovrić
