Piše: Goran Marković, tekst za Peščanik.net, 1.7.2020.
Na vest o smrti jednog mladog, pametnog i talentovanog momka, kome priroda nije uskratila čak ni lepotu, prva pomisao mi je bila: ma kako naše namere bile časne i uzvišene, ima trenutaka kada se sve što radimo učini besmislenim, nekako uzaludnim. Svakako da nikada nećemo shvatiti šta je Igora Vuka Torbicu oteralo u smrt ali, ovako iz daljine, čini mi se da se on suočio upravo sa – uzaludnošću napora.
Svojevremeno sam napisao esej sa tim naslovom ali u centru nije bilo to tragično životno osećanje već uzaludnost napora kao dramski motiv. Na to me je uputio moj otac koji je verovao kako se najveća dramska napetost crpe baš iz tog stanja. Lik pokušava da preduzme nešto što je osuđeno na propast i taj besmisleni napor upravo je ono što izaziva napetost u gledalištu.
Tako, na primer, u Euripidovoj tragediji Ifigenija u Aulidi Agamemnon, vođa Grka koji okupiraju Troju, u kriznom trenutku rata, kada grčki brodovi zbog nepogodnog vetra stoje zarobljeni u Aulidi, odlučuje da žrtvuje svoju kći Ifigeniju i tako umilostivi bogove. Tome se usprotivljuju svi, od njene majke Klitemnestre do Ahileja, koji je Ifigenijin nesuđeni verenik. Kada Ifigenija shvati kako ceo ratni pohod zavisi od nje, odluči da se žrtvuje u slavu Helade. Cela tragika ove drame leži u uzaludnom naporu da se nevina devojka spase. To se neće dogoditi i tako će ovaj siže postati tragedija.
Alber Kami svoje delo Mit o Sizifu, koje predstavlja esenciju njegove filozofije apsurda, počinje rečima: „Samo je jedan doista ozbiljan filozofski problem – samoubistvo. Suditi o tome ima li ili nema smisla živeti znači odgovarati na temeljno filozofsko pitanje“. I on, kao i svi misleći ljudi, postavlja pitanje zašto Sizif gura taj kamen uzbrdo. Odgovori mogu biti različiti ali jedno je sigurno – čini to zato što je čovek. „Čovek je jedino stvorenje koje odbija da bude ono što je“, kaže Kami u Pobunjenom čoveku. Jedino je pitanje da li to odbijanje vodi do uništenja samog sebe ili pobuna otkriva „princip jedne razumne odgovornosti“.
Čin Igora Vuka Torbice je izraz jednog opšteg osećanja uzaludnosti naših napora da promenimo neizdrživu svakodnevicu. Reklo bi se da je on učinio ono što je učinio u ime nas, kako je na sebe preuzeo Ifigenijino žrtvovanje i da je to uradio iz snažnog osećanja odgovornosti prema svetu koji je pao veoma, veoma nisko. Bilo je potrebno da nas neko šokira pa da najzad shvatimo koliko toga ne preduzimamo. Koliko smo neodgovorni.
