LJUBOMIR ŽIVKOV - Titove štale



Piše: Ljubomir Živkov, kolumna za portal Istinomer, 4.8.2020.

Šta sve ne čini naš vlasnik, naš Gospodar, da nas obodri u neravnopravnoj našoj borbi sa brojčano nadmoćnijim i bolje naoružanim neprijateljem, šta sve ne čine njegovi vazali, da nam, po uzoru na vladara, odvuku pažnju od klete zaraze! Najpre su nam dali veličanstven i nadam se neponovljiv raspust od korone, dozvolili su nam da idemo na utakmice, na turnire, da bismo, tako bezbrižni, radosno izašli i na takozvane izbore, od kojih se očekivalo da već uhodano i sve razuzdanije faraonstvo okitimo još jednim svenarodnim svečanim pečatom.

Šta sve ne čini naš vlasnik da nas obraduje, ne libi se da zahvata divote iz budućnosti, odakle će drugde nego iz budućnosti, kad je stvarnost ovoliko ogrezla u bolest i u smrt: u kovid bolnici, koja neka za sada ostane anonimna, mada nije, bolesnici u kupatilu zatiču bolnička kolica na kojima leži nepokriveni mrtvac, što nije lepo ni prema pokojniku, ni prema onima koji bi u njegovom nadnaravnom prisustvu trebalo da se okupaju. Ko bi voleo da tu stvarnost spozna ili, daleko bilo, lično iskusi!

Zna se da svemu ima vreme, ima vreme kad se bori za život, i vreme kad se ostavlja život, ali stvarnost je baš proigrala predsednikovo poverenje i neprestano, evo skoro dva kvartala, podbacuje, te Vladaru nema druge nego da svojom zlatnom kofom zahvata divne prizore iz budućnosti, a koje mu srpska mesečina prikazuje na mirnoj površini bistrog kladenca: kroz toliko i toliko godina ćete, braćo i sestre, do Niša stići u udobnom vozu, sa jako lepim stjuardesama i besplatnim espresom, za svega toliko i toliko sati! Ko neće u Niš, na raspolaganju mu je Budimpešta, nakon dve ili tri godine, koje proleteće brzo, kao galabi u makedonskoj pesmi, isto ima da se stiže brzo, kao što se nikad nije stizalo u poslednjih sedamdeset pet godina!

Sedamdeset pet godina je zbog nečega omiljena mera svevladaoca, pa nam je obećao i vojnu paradu, najesen, kakva nije viđena punih sedamdeset pet godina. Kad čujem iz prve ruke kakav me neuporediv (plačite, Hrvati!) defile sile, naoružanja, moći i discipline čeka, bude mi drago što nisam pre tri nedelje poklekao pred najsmešnijim virusom, i što niko od malobrojnih bolesnika kadrih i željnih da se okupaju nije naišao na mene u mojoj prvoj noći smrti.

Bolesnici. Pristrasni i takoreći zaslepljeni, vide svet kao poprište bolesti. To je zapravo bolesnička ideologija, za neke simpatična nastranost, a zapravo predrasuda iznikla iz njihovog stanja za koje su najvećma sami krivi, dočim oni koji su na Dvoru, ili su biseri rasuti po palatama i kulama, vide svet kao veselo gradilište.

Veliki vezir varoši beogradske, među rajom znan kao Vesić, poželeo je da se nakon neimarskog podviga sa turskom kaldrmom na Trgu republike okuša u nečemu uzvišenijem, duhovnijem, odlučio je, ili je dobio sultanski mig, da Varoš očisti od svih imena poteklih iz nahija čije nas stanovništvo i uprava ne vole; zapanjujuće je koliko se za vreme mrske Jugoslavije toga etničkog smeća zapatilo u prestonici koja treba da sija kao iskopani mač. Veliki vezir biće busy pola godine sa tom svojom reformom, hiljade pisara prepravljaće dokumenta sebrima zatekavšim se u pogrešnim, grešnim ulicama, carska kasa zaradiće na ovom etničkom čišćenju tovare i tovare dukata, a dušmanima će biti napokon udaren šamar koji odavno zaslužuju, i koji ćemo rado ponoviti ako makar u budućnosti ne budu pognuli svoje drske i odvratne glave.

&

I tako, jedni se smeju Vesićevoj nerazvijenoj svesti, rugaju se njegovim nastavnicima i profesorima, što im je promaklo njegovo kolosalno nerazumevanje istorije, logike, etike; drugi mu, zajapureni, daju za pravo, i njih tišti već decenijama što je Beograd uprljan tako ružnim rečima kakve su Dubrovnik, Split, Sarajevo.

Veliki vezir zalaže se za veliko poravnanje: neke ulice po Evropi nose ime Srbije, ili Beograda, a mi se držimo kao najcrnji nezahvalnici, ili kao teške neznalice. Tako na primer nemamo Kansku ulicu, a Kan ima sprsku ulicu, i ne tamo gde je La Bocca, gde žive mahom oni koji nisu uspeli da se abnormalno obogate, nego je prijateljska ulica u samom centru grada: na tabli Rue Des Serbes morale su se odmoriti oči mnogog dobitnika Zlatne palme, o turistima sa svih kontinenata da i ne govorimo. Veliki vezir moraće, ako živi za puni reciprocitet, da napravi spomenik i nekome od francuskih vladara, jer u Parizu postoji spomenik našem kralju, kraljevom sinu, i francuskom maršalu, kome jedino nismo ostali dužni, jer imamo restoran zvani prisno “Franš”.

Vesić se lomi bi li dao da se izlije spomenik još živom Makronu, ili bi voleo ga se budući Beograđani sećaju po spomeniku nekome od silnih Lujeva: ili možda ipak po spomeniku Bonaparti, na kojeg Vesić liči više nego na ijednog drugog vladara ili vojskovođu.

&

Ko o čemu, podanici malo malo pa misle o zarazi, o bližnjima dopalim bolnice, ili o onima koji se mukotrpno oporavljaju od pobede nad kovidom, pobede koju bi Rusi opisali “s iadom popolam”, ili Pirovom pobedom, i zaista, zaista je hrišćanski zaokupiti im pažnju nečim posve drukčijim: ako ih veliki mađioničari koji su zanat izučili u klasi profesora Vučića nisu uvukli u izmišljeno carstvo, u kojem caruje vulgarstvo, tu je vojni vrh, da nas razonodi spektakularnim odličjem za kojim toliko dugo vapi[je?] paramilitarna odežda ministra odbrane: komandant ratnog vazduhoplovstva dao je Vulinu značku primernog pilota, ili primernog instruktora letenja, tako nešto, režim nam je pružio priliku da se sablažnjavamo nad posve nepotrebnim ulizištvom i grotesknim laskanjem, Vrhovni komandant besedi da moramo ojačati našu bombardersku komponentu, i naravno da me onda više kopka koga ćemo prvog da mi malko izbombardujemo, nego što me brine hoću li na PCR testu dobiti nešto malo besmrtnosti, ili ću i dalje živovati pod pretnjom smrtne kazne, hoću li se šunjati gradom kao podmukli, prituljeni kliconoša – to su sve sitnosopstvenička pitanja, ćiftinske brige, kao što je cepidlačko i pitanje je li svemoćni predsednik Republike proglasio šestonedeljni moratorijum na koronu da bi isterao svoj samodržački ćef i trijumfovao na umobolnim izborima. (Ovo ne kažem ja, nego kažem koliko bi bilo neučtivo i nadasve pogrešno tako razmišljati.)

Naše je da se radujemo svakom novom migu, svakoj novoj raketi, svemu što nas čini nadmoćnijim nad našim susedom, zašto da mu pominjem ime, to je sused koji će izgubiti najviše ulica u herkulovsko-vesićevskom podvigu koji se u lagumima Grada i vodi pod kodnim imenom “Titove štale”, zašto da pominjem državu, sa kojom se, šta možemo, graničimo, ali koju smo ostavili daleko iza sebe kad su u pitanju privreda, kultura, sport, demokratija… Mada, iskreno – sve to zajedno nije ni izbliza slatko kao kad imaš očitu vojnu nadmoć!

Dakle, građani, ne smatrajte i ne smarajte da vas je država obmanula i da najvećma zbog nje živite u razbuktavšoj se i teško kontrolisanoj zarazi, prepustite se lepoti buduće vožnje novim prugama, mada će vidik da vam promiče brže nego što ste navikli u vreme ogavne titovštine, zaista, zar da umrem ne dočekavši da lokomotiva Železnica Srbije dotakne onaj metalni krug na peštanskoj železničkoj stanici!

Radujte se i slavite, budite ponosni što je naša rastuća vojna sila pod kontrolom jednoga civila, rima, i to pojedinca, koji ni godinu dana nije bio izložen uticaju Armije (ima ko misli; ništa bez naređenja). Dapače. Školovani oficiri umiljavaju se aparatčiku koji je primerno ili besprimerno uzleteo više nego što je ikad smeo i da sanja. Naravno da je zaslužio titulu i značku; budite svi srećni i što živite, pa koliko da potraje nek potraje, kao savremenici reformatora Vesića, koji će od Beograda, o trošku stanovnika osramoćenih ulica, stvoriti etnički i etički prečistu varoš.