Piše: Ljubomir Živkov, tekst za Peščanik.net, 12.9.2020.
Nije učtivo otpočeti sa svojim tekstom objavljenim pre pola godine, ali ovako sam u martu završio „Retrovizor“, a šest meseci propuštenih kad je odgoj tako važne persone u pitanju itekako se poznaju, iako je i proletos bilo već odviše kasno, zacelo ima stvari za koje je unapred prekasno, i koje su ex ante beznadežne. A priori. Da se i ja po uzoru na predsednika istaknem latinštinom, jer, pogodili ste, o predsedniku Republike rech idet.
Evo šta je pisalo:
P.S. Usled epidemije koja, gle, nije mimoišla Srbiju, odlaže se publikovanje mog nenaučnog dela „Bon-ton za Predsednika“, gde biće savesno ukazano na tipična, bezmalo klasična predsednikova ogrešenja o dobar ukus: „Šarčeviću, ne pitam te da li imaš unuke, nego da li si to pročitao!“ Šarčeviću je možda puno srce što mu se njegov dobrotvor obraća ovako prisno, ali, to ophođenje nije lična stvar njih dvojice, nego se, gle, tiče sviju nas koji tako nešto slušamo.
1. Obraćanje osornim tonom i navođenje pukog prezimena, bez ikakve titule (umesto: „građanine!“, „gospodine ministre!“, „gospodine Šarčeviću!“ etc.) neprikladno je: šta god predsednik Vučić znao, ili mislio o takozvanom Šarčeviću, ne sme da ga pred nama potcenjuje ni omalovažava, jer je to naš ministar, i više nego predsednikov!
2. Visoki dužnosnici dužni su da javno persiraju jedni drugima, makar privatno bili bliski preko svake mere!
Nakonec, ili najpre:
3. Nikada nikome nemojte o unucima govoriti kao o nečemu makar i privremeno sporednom, jer su ovi uvek važniji od lektire, bukvara i svega drugog: jedna takva gruba rečenica ostaviće beleg u srcu upravitelja škole, dovešće do možda i samo podsvesnog otpora prema inače obožavanom predsedniku, pa u nekom trenutku možda i do građansko-dedovsko-ministarske neposlušnosti.
Potonjem su („Šarčeviću, Šarčeviću!…“ kao da čujem glas desetara iz JNA!) naravno posle na izvolte novinari, da ministar njih omalovaži i takoreći najuri, ali vaspitavanje ministara i ostalih državinih činovnika ostavljam za 2021. godinu.
16. mart 2020.
Došao je vakat da se od nasumičnih pouka, ionako neposlušanih, uhvatim u koštac sa celinom ne bih li vladaočevo glavinjanje iz gafa u gaf sveo na podnošljivu hrišćansku i svetosavsku meru. Sinoć je, deklamujući iz glave hvalospev sebi, a zbog svakodnevnih susreta sa predsednicima velikih sila, rekao ni manje ni više nego „Bibi Netanijahu“. – „Nije on za tebe Bibi!“ izletelo mi je nepromišljeno, što će reći da sam i sam pogazio barem dva paragrafa mog budućeg bontona, koji bih preko Vasiljevićke voleo da dostavim laureatu: predsedniku sam rekao „ti“, a o premijeru prijateljske zemlje (koja je prijateljski priznala Kosovo, što je meni lično ravno do Kosova) sam kazao „on“, što je takođe odlika niskog stila u govoru.
Čak i ako je naš predsednik sa izraelskim vođom na bi-bi, ili na tu-tu, mi to ne smemo da znamo: čim progovori javno, prestaju sva tepanja, sva imena od milja bivaju zabravljena i zabranjena, gospodin premijer Netanijahu, nikako drukčije! Je li moguće da ga Suzi (opet sad ja! građanka-savetnica Vasiljevićeva) nije za ovolike godine prosvetlila?
Počelo je naivno i prostosrdačno sa Anom i Batom, šteta što nam se premijerka ne zove Seka, savest mi je mirna, barem petnaest puta sam, podrugljivo, ali ipak dušekorisno, upozorio da se tako nešto ne sme, ono što sebi može da priušti Bijonse, ili Adel, ili Adil, ili konditorska industrija, ne može da se primeni na Brnabić Anu, niti na Gašić Bratislava, ovekovečenog na fresci. Predsednik je dao sve od sebe, i daje sve od sebe, da ustanovi dosad nečuveni jezik prćije, gumna neograničene prisnosti, koja doduše nije dvosmerna, starosti se svi obraćaju sa velepoštovanjem, a starosta ima isti pokroviteljski i vlasnički aršin za ministra Šarčevića i za dečaka koga pred kamerama nagovara da pređe sa piva na rakiju. Posredi je posednička razmetljivost koja stalno traži i nalazi oduška – svi ste vi moji, i svakog od vas znam u glavu! Na svoju memoriju (kojoj je prauzor zaista zadivljujuća Šešeljeva sposobnost pamćenja, skladištenja i brzog pronalaženja upamćenog) predsednik je izuzetno ponosan, što mu lično ja ne uzimam za zlo, jer je rasudna moć predsednikova takva kakva je, ta gordost zbog zapamćenih procenata, naziva svih kosovskih zaselaka, deonica puta „Miloš Veliki“, složenih rečenica u kineskom, mami vladara da i novinare oslovljava ličnim imenima: neprikladna prisnost proističe, kažem, iz gordosti, ali i iz potrebe za zemunicom u kojoj smo svi okupljeni oko iste vatre, i svi drvenim kašikama zahvatamo kašu iz zadružnog bakrača.
Predsedniku se nije omaklo da kaže „eh, Volodia, Volodia, ty takoi molodec!“ Predsednik Putin uvek je predsednik Putin, ni nemačku premijerku nije naš predsednik nehajno pomenuo kao Endži, niti kao Mutti, oboje su prošli bolje nego Benjamin (tako se zvao i Josipov najmlađi brat!), ali je već u narednoj rečenici predsednik o našoj dobrotvorki kazao „ona“, što je isto tako jezički faul, ili barem nezgrapnost, čak i ako nije o nekim glavešinkama reč: ako si jednom rekao Angela Merkel, sledeći put premijerku te razvijene zemlje pomeni po tituli, ili pribegni nekoj metonimiji: lična zamenica nije gramatički prekršaj, ali oduzima dosta od sjaja koji treba pomno održavati u sakralnoj oblasti kakva je međunarodna politika.
Predsednik je, pak, tako duboko ušao u sve jezike, ne samo indoevropske, možda se bacio i na hebrejski, da ne zna iz čije će mu riznice izleteti neki idiom, imenica, nadimak ili skraćenica, sve se u neispavanoj glavi prepliće, kad kaže da ne treba ipak nanovo prekopavati mučenički Trg republike radi ugradnje šina za tramvaj, zamišljen da preveze milijarde turista do Gondole tj. Kalemegdana, predsednik kaže da ne vidi ratio legis za ponovnu raskopanciju, ta toliko mu je latinštine ostalo u glavi sa Pravnog fakulteta da stalno nešto odonud curi u jezik otaca, u govoranciji o BMV-u čuo sam, prvi put u mom ne tako više ni kratkom životu, Be-Em-Fau, poliglota se u nemačkom odomaćio, ne primećuje da ne razgovara sa Angelom Merkel nego sa Sarapa Predragom, ili nekim od mladosarapijanaca, i taj voditelj, ošamućen od počasti koja ga je snašla, drži se kao da i sam stalno govori Be-Em-Fau, tako je sada na Javnom servisu izleteo nesrećni „Bibi“, i nema natrag, fama folat, kao što vidimo.
