MILAN ĆULIBRK - Igara, a za hleba ako bude



Milan Ćulibrk, kolumna za nedeljnik ''NIN''

Ima li ko da ne veruje predsedniku Vučiću da novi, nacionalni stadion „neće biti nimalo jeftin“. Još samo da gradnju poveri dokazanom SNS neimaru Goranu Vesiću

Srbija je u ovom trenutku definitivno najsrećnija zemlja na svetu. Da nije tako zar predsednik države Aleksandar Vučić ne bi imao prečih stvari od gradnje novog fudbalskog, pa taman i nacionalnog stadiona, koji će poreske obveznike koštati oko 250 miliona evra.

Ako se pođe od pretpostavke da će na tom stadionu reprezentacija svake godine odigrati ne više od desetak utakmica, ispada da će nas svaki meč „orlova“ do 2030, osim živaca, koštati i dva i po miliona evra. Bez ijednog centa pratećih troškova, koji podrazumevaju reprezentativne utakmice. Mada, istini za volju, predsednik nam je već obećao da stadion „neće biti nimalo jeftin“.

Eto, konačno se i u Srbiji desilo to da svi veruju predsedniku. Lično verujem da bi taj ceh mogao biti i mnogo veći. Ako se gradnja stadiona poveri zameniku gradonačelnika, već dokazanom SNS neimaru Goranu Vesiću, samo će popravke onoga što se sagradi koštati bar nekoliko desetina miliona evra. Uostalom, znate li išta čega se Vesić dohvatio a da to nije zahtevalo naknadne prepravke, naravno o tuđem trošku. Sudeći po navijačkom žaru sa kojim je Vučić govorio o novom stadionu, nema te sile, pa ni trećeg pika četvrtog talasa kovida-19 koji bi ga mogao naterati da odustane od ideje koja više priliči pijanom milioneru nego nekom ko je pre samo nekoliko godina bez mnogo dvoumljenja smanjio plate u javnom sektoru i penzije.

Kako je čovek, koji se hvalio fiskalnom konsolidacijom i koji je udario po džepu dva i po miliona ljudi, odlučio da samo za jedan stadion potroši skoro onoliko koliko je godinama uzimao od penzionera? I to baš u vreme kada je ceo svet - naravno osim Srbije, jer mi smo uvek mimo sveta - upao u recesiju?

Ima li u kriznim vremenima važnijih stvari od fudbalskog stadiona u zemlji u kojoj na utakmice nekih prvoligaša i u normalnim vremenima ne dolazi više ljudi nego sada kada su posete stadionima zabranjene zbog korone? I gde Vučić misli da nađe toliki novac? Da li je oduševljenim navijačima SNS-a objasnio da će i oni, a ne samo pristalice opozicije, morati da vraćaju dugove i to sa kamatama ako i tih 250 miliona evra država pozajmi?

Još čudnije je da su projektu nacionalnog stadiona i predsednik Vučić i njegova desna ruka za ovakve i slične operacije, ministar finansija Siniša Mali, pristupili manje kao državni funkcioneri, koji bi pre svega trebalo da vode računa o stabilnosti javnih finansija, a više kao klasični građevinski preduzimači. Zaista je teško javnim interesom objasniti oduševljenje sa kojim Mali pominje da će posle gradnje stadiona skočiti cena kvadrata stambenog i poslovnog prostora u Surčinu, u neposrednoj blizini stadiona. Nije li čudno da se ministar finansija raduje što će cene kvadrata, koje će da gradi tamo neki privatnik, skočiti sa 1.000 na 2.000 evra? Ponekad mi se učini da se tome toliko ne raduju ni agenti za nekretnine koji će lično prodavati te stanove i sebi u džep trpati veću proviziju. Mada, kad su stanovi u pitanju, ništa više nije čudno.

Pa ni to što su do sada gradilište Beograda na vodi više puta obišli Vučić i Mali nego Muhamed Alabar, koji je preko trgovinske, a ne građevinske firme Belgrade Waterfront Capital Investment L.L.C. iz Abu Dabija bar formalno većinski vlasnik Beograda na vodi. S tim u vezi pomalo je čudno da toliko često predsednik u pratnji nekog ministra nije obilazio ni dve najveće kompanije u Srbiji, od kojih je EPS u 100 odsto državnom vlasništvu, a i u NIS-u država ima skoro isti udeo (29,9 odsto) kao i u Beogradu na vodi (32 odsto).

Pri tome, i NIS i EPS za javne finansije znače neuporedivo više od Beograda na vodi. Ako ostane nešto para od stadiona, država će pomoći i Er Srbiji, kojoj Etihad nije želeo da odloži ili oprosti bar deo duga po osnovu kredita od oko 120 miliona dolara, koji dospeva za naplatu ove i naredne godine. Da li je ikom palo na pamet da manjinskog partnera pita da li će se zbog dodatnog upumpavanja novca iz budžeta menjati vlasnička struktura Er Srbije?

Ili je sasvim normalno da država snosi troškove, a da drugi suvlasnik učestvuje samo u raspodeli eventualne dobiti? Ako je već tako, pa ima li išta logičnije od namere da Srbija izgradi i aerodrom u Trebinju. Ma kakve studije opravdanosti, o tome su se dogovorili Vučić i Milorad Dodik, uz sadejstvo Zorane Mihajlović. A, ako neko i tu bude postavljao neka suvišna pitanja, ma imaće bar čime da odleti iz Srbije.